Tranziciono pozorište ne postoji

Ono što nas spaja sa građanskim predratnim Beogradom je preovlađujuća negativna etika koja, kako onda, tako i sada, dominira u našem društvu. To znači da se beskrupulozni egoizam, nasilje i manipulacija predstavljaju kao nešto što je društveno logično, čak poželjno. Na tu povezanost reaguje svaka pa i publika u Mladenovcu koja je burnim aplauzom ispratila Predraga Ejdusa, jednog od dobitnika Nušićeve nagrade za životno delo, Nebojšu Kundačinu, Darka Tomovića, Branka Jerinića, Aleksandra Đuricu, Natašu Ninković i ostale članove ansambla nacionalnog teatra. I ovoga puta, potvrđujući da smo društvo komunikacije koje traga za estetskim iskustvom, razgovor stvaralaca i publike posle predstave naišao je na odjek. Tema „Estetika tranzicije, tranzicija estetike – teatar u raljama tržišta“ ideja je selektora Željka Hubača, otkriva moderator razgovora, dramaturškinja Branislava Ilić, koja je tokom festivalskih večeri tragala za odgovorima koji se tiču samih gledalaca:

– Sva pitanja vezana za publiku su menadžerskog tipa – koliko je karata prodato i šta je to što publika očekuje, i pozorišta pristaju na taj način razmišljanja. Pozorište treba da razmišlja o publici iz svoje perspektive. Živimo u društvu komunikacija i novih tehnologija, sve se menja pa i odnos i očekivanja publike, što podrazumeva da se i odnos umetnika prema publici menja. Mislim da je prioritet pozorišta pitanje na koji način se ostvaruje komunikacija sa publikom. Da li je to samo tematikom i kontekstom, određenom estetikom ili čak uvođenjem publike u sam proces nastajanja predstave poput predstave „Čekaonica“ Ateljea 212 koja pripada dokumentarnom teatru i koja je prvi zvanični primer verbatim komada kod nas. Drugi primer je predstava „Igra u tami“ pozorišta „Boško Buha“ gde su i reditelj i scenograf od samog početka mislili na koji način će u koncepcijskom smislu gledalište biti deo zajedničkog scenskog prostora.

* Predstave su namenjene onima koji ih gledaju?

– I reditelji i pisci, verujem, podrazumevaju određenu publiku kada prave predstavu. Mislim da pretpostavka reditelja o publici kojoj se obraća može biti različita. Iva Milošević, Egon Savin, Nikita Milivojević, Jug Radivojević, Boris Liješević ili Kokan Mladenović ne obraćaju se istom tipu publike. Sadejstvo onoga što tržišno publika očekuje i onoga što pozorišni stvaraoci imaju na umu može da formira estetski ukus iz čega će se u ovom tranzicijskom periodu formirati pravac u kome će se u estetskom smislu ići pozorište u našoj sredini. Zato kod nas sada ima previše sukoba na liniji dramsko-postdramsko, pa su dileme komedija ili tragedija, „laki“ ili „teški“ komadi besmislene jer će publika uvek birati dobre predstave ali prema interesovanju i svojim afinitetima koji ne moraju uopšte biti formirani na pozorišnom iskustvu. U svim žanrovima i svakoj vrsti pozorišta možete imati i visoke domete i osrednje predstave. Da bi se taj odnos ostvario potrebno je nešto drugo. Drugačiji odnos umetnika koji publiku podrazumevaju i o kojoj razmišljaju tokom umetničkog procesa, bez potrebe da zadovolje njena očekivanja.

* Da li je u korenu estetike tranzicionog pozorišta samo život?

– Ne postoji tranziciono pozorište pa samim tim ni njegova posebna estetska obeležja. Estetika tranzicije – tranzicija estetike je određena igra reči u nameri da pokaže da je ovo neki period traženja u svakom smislu i tematskom koji oslikava društvo tranzicije ali i u estetskom gde pokušavamo da uhvatimo korak sa savremenim pozorišnim tendencijama ali i da sačuvamo našu osobenost pre svega kad je tekst u pitanju. U tom smislu su najznačajniji dramaturzi mlađe generacije koji su istovremeno i odlični pisci ali po svojim godinama, afinitetima i interaktivnom načinu mišljenja lakše prevazilaze pozorišne barijere koje pripadaju nekim prošlim vremenima. Tranzicioni period nudi veliki broj tema pozorištu. Onoliki broj koliki svi mi svakodnevno vrtimo u glavi boreći se sa problemima opstanka i smisla. Sa druge strane potreba za pozorištem je postojala i postojaće u svakom pa i u ovom tranzicionom periodu.

Dimitrije Jovanović, predsednik Saveta festivala

Došlo je vreme zasićenja televizijom

Festivali kod nas rešavaju problem decentralizacije ali tako jedino daju mogućnost gledaocima u unutrašnjosti da pogledaju predstave. Pozorišni poslenici slažu se u dve stvari – da ima više pozorišta i predstava, ne bi bilo ovoliko festivala, a što se ove smotre tiče – Mladenovac ima potrebu za pozorištem! Najbolje o tome svedoči predsednik Saveta festivala reditelj Dimitrije Jovanović.

– Kada su moje predstave prvi put gostovale u Mladenovcu susreo sam se sa klasičnom pozorišnom publikom, građanskim sredovečnim svetom, ali sada zahvaljujući ovogodišnjoj selekciji, slika se na radost svih nas izmenila, pa je u gledalištu više nego ikada mladog sveta. Verujem da je došlo vreme zasićenja televizijom, pa se vraćaju pozorištu a očigledno je i tematski ovaj festival interesantan publici što potvrđuju i kvalitetni razgovori posle predstava koje su ovenčane brojnim nagradama na prethodnim festivalima. Ovo je jedini festival u Srbiji koji nagrađuje produkciju. Ima jednu, i to nagradu za najbolju predstavu, čime daje podstrek produkcijama i pozorištima. Mislim da je u proteklih šest dana kvalitetnih predstava, selekcije, razgovora, video projekcija, izdavačke delatnosti Mladenovac, na naše zadovoljstvo, bio centar pozorišta u Srbiji. Priznajem da me je kao predsednika Saveta festivala pomalo sramota da izgovorim da se radi o sto hiljada dinara što je beznačajno kada imate na umu vrednost produkcije jedne predstave. Nadam se da će nam novo vreme doneti i više sredstava. Verujem da će do sada potvrđeno razumevanje Opštine za festival trajati dugo i da će rezultirati pojačanjem tehničkih kapaciteta Centra za kulturu. Dolazak najboljih predstava u Mladenovac podrazumeva i dobru opremljenost scene.