Foto: Privatna arhiva

Svirao sam bluz, u detinjstvu, a da to nisam znao. Dirke su mi bile rebra i lopta. Vitkost i kosmos. Teško se hrvati s poezijom Miodraga Raičevića, mog prijatelja. Traje to više od 12 nedelja. Voskresenje: od zore do sutona. Znam svaki put da ću “izgubiti” al’ ne odustajem. Ima u tome nečeg od uličnog gospodstva. Gubiš a igraš, nisam Ham, i zato Trči, Bota, trči.

Ne sećam se oko čega smo se posvađali brat i ja. Još smo bili u krevetima, maločas se probudili. Brat je bio stariji deset godina i znao je da me onako, iz šale, darne u žicu. Nije želeo tuču s malom prznicom. To me je još više jarcalo. Pokrio je glavu rukama, “dupli dekong”.

Tiho se smejao. Besan, u majici kratkih rukava, i u gaćicama, bos, strčao sam niz drvene basamake na Mansardi. Dvorište se belelo od snega. Otvorio sam veliku kapiju dvorišta, levo Vardarska ulica, i stopala, mamili su me da trčim nekuda. Da trčim. Došao sam do kraja Vardarske, prošao česmu dr Keslera, kuće Gvozdenovića, kuće Krcunovića, Perovića i Zlopaša.

Već sam između Gimnazije “Stojan Cerović” i Doma JNA. U Domu JNA gledao sam film “Kuća na brdu”. Robert Mičam, i njegov sin, mislim mladi Džordž Hamilton. Dečak, da bi dokazao da je odrastao, odlazi sam u lov na divljeg vepra…

Trči, Bota, trči…

Evo i mog omiljenog igrališta. Gotovo da je kao pravi fudbalski teren, sa stativama i prečkom od oblaka. Može da se igra i na ofsajd. Volim kad lopta može da osvoji velik prostor. Vidim mog druga Filipa Filipovskog kako “paradom” brani i odbija loptu upućenu u desni ugao.

Na tu loptu natrči Mikan Asović i sa 12 metara “zapne” u levi ugao, baš u “90”. Fićo se hitro pridiže, i leti, leti prema lopti i vrhovima prstiju je prebacuje preko prečke od oblaka. Trčim preko pustog igrališta.

Trči, Bota, trči…

Držim tempo. Ulazim u Grudsku mahalu, kuće Golovića sa velikom baštom i voćnjakom. Popa Mirčetu Golovića Italijani su izveli iz zatvora i proveli ga preko Gradskog trga s čaktarom o vratu. Bašibozluk gradski je seirio a pop Mirčeta se držao junački, kao njegova deca partizani.

Izlazim na čistinu, retke kuće u daljini, pojačavam ritam. Čujem krv kako struji u venama.

Trči, Bota, trči…

Danas nema škole. Ni sutra. Nema škole više nikad. Trčim prema reci. Reka Bistrica leti presuši, a zimi nabuja. Kod mlina Mijuškovića ima jedan buk. Tamo ću da skočim, da utonem. Sa mnom lete i pahulje iz našeg dvorišta. Osećam da mogu još dugo da trčim.

Trči, Bota, trči…

Ali već pod stopalima osećam oblutke sa obale reke. Vidim jednu sigu uz koju mogu da se uspentram, pomoću šiblja, i odletim u buk. Čujem mlinski žrvanj, buk je sve jači. Belina i muzika vode.

Skoči, Bota, skoči.

Neko me snažno zgrabi. Brat. Ostali smo zagrljeni celu uru. Ćutali smo i drhtali. Četrdeset godina kasnije, moj brat je poleteo kroz prozor hotela “Sunce” u Moskvi. Dimitrije, rođen u Ulcinju 8. oktobra 1940 – Moskva, 28. oktobar 1994.

I ja sam poleteo za njim, ali ne stigoh ga.

A sad majstor bluza Mijo Raičević, “daje mi foru”, ako budemo dalje bluzirali. I njegov “Bluz leve cipele”:

““Zbogom, dečko. Nadam se da ćemo se opet

sresti. Jednom, kad sve ovo prođe.“

Kažem to svakom kad napuni šesnaest.

Otac mi je umro, nisam ni devet imao.

Ostavio nas je, ne mogu da kažem, prerano –

bilo je tek svanulo,

a ja sam već u sedam sedeo na klupi

koju je on sklepao, i pevušio:

„Ničeg nema boljeg na svetu,

nego što je par dobrih cipela.