Trebaju nam ovakvi festivali

Slavni autor, nagrađivan u Berlinu, Kanu i Veneciji, ovogodišnji je dobitnik priznanja „Aleksandar Lifka“ za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji. Njegov dolazak na Palić ostaće upamćen budući da je do Subotice iz daleke Švedske stigao vozom, putujući 30 sati.

– Uvek je zanimljivo putovati vozom kroz zemlje u kojim ranije nisi bio. Posebno jer sam zainteresovan za istoriju Evrope, a ovakva putovanja me uvek podsete na neke istorijske događaje – istakao je na jučerašnjoj konferenciji za novinare reditelj, koji u svojim filmovima želi da prikaže, kako kaže, da su ljudi ranjivi.

Prema njegovim rečima, sličnu temu u svojim filmovima ima i Dušan Makavejev koga je upoznao tokom njegovog rada u Švedskoj, i koji je do sada bio njegova veza sa Srbijom i nekadašnjom Jugoslavijom.

– Dobro poznajem Makavejeva. Snimao je u istom studiju u kome sam i ja radio tokom filmskih studija. Kada sam pogledao prvi njegov film, bio sam srećan što postoji tako nešto nepredvidivo. Dopada mi se njegov humor, blizak je češkom. Kasnije sam ga sretao i po festivalima. On je divna osoba. Najviše volim njegov film „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ – naglasio je Anderson.

On je priznanje „Aleksandar Lifka“ dobio zajedno sa još jednim 72-ogodišnjakom, domaćim Želimirom Žilnikom.

– Žilnik je miran i tih čovek, ali njegovi filmovi viču – kazala je prilikom dodele Mira Banjac, predsednica Saveta festivala.

Podsećajući da je pre pet godina na istom festivalu dobio nagradu „Underground spirit“, Žilnik se zapitao šta se promenilo tokom ovog perioda, u kome je snimio filmove „Stara škola kapitalizma“, „Jedna žena – jedan vek“, „Pirika na filmu“ i „Destinacija Serbistan“, kada je od alternativnog stigao ka mejnstrimu.

– Situacija se toliko brzo menja da neke od tema, sudbina i ličnosti koji su pre pet godina bili na marginama, danas zauzimaju prve stranice i prve minute svih svetskih medija. U tom smislu, nisam se ja toliko promenio prema mejnstrimu nego je mejnstrim krenuo ka andergraund filmu – poručio je Žilnik.

Prema njegovim rečima, iluzija je da umetničko delo može da promeni stvarnost.

– Mi se samo bavimo individualnim sudbinama, ipak je umetnost nepodoban mediji. Ipak, uvek se iznenadim kada se neki efekat pojavi, nešto o čemu niste smeli ni da sanjate tokom snimanja, a kamoli da se time pohvalite. Za moj poslednji film koji smo snimili ove godine „Destinacija Serbistan“ o migranitima koji prolaze kroz Srbiju, postoji enormno interesovanje po gradovima Srbije. Kada smo ga snimali mislili smo da je to samo dokument o jednom trenutku u kome se nalazimo. Ispostavilo se da je taj trenutak potrajao i da je prešao u centar zbivanja. Zovu nas ljudi iz raznih gradova da u njihovim kulturnim centrima prikažemo taj film – objašnjava Žilnik.

Kako dodaje, drago mu je da film pokazuje da baš i nije sve onako kako se govori u medijima i kako je i sama filmska ekipa očekivala.

– Srbija se nosi uverenjem – hajde da im pomognemo da što pre prođu odavde. I zaista je tako, iako niko od njih zapravo i ne želi da ostane ovde. Oni kažu da je naša zemlja raj, da će u njoj još dugo vladati mir jer smo nedavno preživeli jedan rat, ali da oni tu ne mogu ništa da zarade a kamoli da pomognu svojim porodicama koji im šalju novac tokom njihovog putovanja – napomenuo je reditelj.

Festival je zvanično počeo projekcijom filma „Život posle“ Magnusa fon Horna, a do 24. jula biće prikazano više od 90 filmova u devet selekcija. Posebnu ekskluzivnost festivalu dala je sinoćna svetska premijera estonskog ostvarenja „Rukli“ reditelja Vejka Onpua, koji je odbio svetske festivale poput Venecije i Toronta, ne bi li pokazao da u svetu industrije nema mesta za istinsku umetnost. Njegov film o dvojici begunaca, koji poderani i očajni, iznenada stižu na jednu farmu, snimljen je zahvaljujući donacijama rediteljevih prijatelja, saradnika i poštovalaca, van svih standarnih industrijskih tokova.

Do kraja festivala, između ostalog, publiku očekuje projekcija domaćeg filma „Panama“ Pavla Vučkovića, koji je imao premijeru u Kanu, svetska premijera ostvarenja „Bez stepenika“ Marka Novakovića u kojem je nedavno preminuli glumac Vlastimir Đuza Stojiljković ostvario svoju poslednju i ujedno jedinu glavnu filmsku ulogu, kao i 3D projekcija na otvorenom novog igranog filma Vima Vendersa „Sve će biti u redu“.

Kako je Pazolini postao svetac

Na Paliću je otvorena i izložba Ilije Šoškića “PPP Devet sati kasnije”, koju čini 15 fotografija snimljenih na mestu ubistva slavnog italijanskog sineaste Pjera Paola Pazolinija, u čijem komšiluku je umetnik u to vreme živeo. – U Italiji i dan danas postoji veliki animozitet prema Pazoliniju. To sam video svaki put kada sam izlagao svoje fotografije. To se dogodilo i na Venecijanskom bijenalu pre tri godine. Zato i insistiram na tome da guram ovaj rad – kaže umetnik, koji je tek 30 godina nakon smrti slavnog reditelja mogao po prvi put javno da prikaže ovu postavku. Kako kaže, zahvaljujući izlaganju na Katedri za istoriju umetnosti Rimu, Pazoliniji je po prvi put ušao na univerzitet. – Rektor univerziteta mi je rekao da je trebalo jedan stranac da napravi ovako nešto ne bi li Pazolini ušao na univerzitet. Ali Italijani ne žele da govore o njemu. Još uvek se ne zna tačno ko ga je ubio. Postoje samo pretpostavke. Smatram da su iz vrhova moći odlučili da ga maknu, jer im je njegova klasna borba smetala. Pogrešili su, zahvaljujući njima postao je svetac – zaključuje Šoškić.