Trenutak odluke

Žan-Mari Le Pen nije bio Hitler, ali njegov nesumnjivi izborni uspeh je ukazivao na nesposobnost naših upravljača da kažu istinu svojim sugrađanima i, pre svega, da ih kolektivno pokrenu na putu budućnosti.

Oni koji su glasali za njega ili za veliki broj malih stranaka protesta nisu bili opasni ekstremisti. Ali ovo glasanje je razvejalo jedan tabu.

Zemlja ljudskih prava i Francuske revolucije dala je neku vrstu demokratskog pomazanja političkom pokretu koji je za glavnu temu političke borbe izabrao kritiku stranaca, koji je uzdizao tirane, počev od Sadama Huseina, i koji je u ranija vremena podržavao aparthejd. Te večeri osetio sam sramotu i zabrinutost.

Moja zabrinutost je prevazilazila granice Francuske čije se društvo podvajalo između onih koji su gledali da iskoriste povoljnosti ovog sveta koji se brzo menja i onih, sve brojnijih, koji su se osećali isključeni iz ovog procesa.

Bio sam ubeđen da će se Francuzi mobilisati u drugom krugu kako bi se zajednički suprotstavili onome koji se pozivao na nasleđe maršala Petena.

Na sreću, to se i desilo. Došlo je do velike mobilizacije glasača i do ponovnog izbora Žaka Širaka za predsednika Republike, čime je preprečen put Nacionalnom frontu.

Zabrinuo sam se kakvu će poruku poslati moja zemlja – zemlja slobode, jednakosti i bratstva – ostatku Evrope.

Da li su moji sugrađani imali svest o tome? Te večeri, tačno u 20 časova, kada su bili poznati prvi rezultati sa birališta, desilo se veliko iznenađenje, za kojim su sledili zapanjenost i užasavanje: kandidat ekstremne desnice nalazio se na drugom mestu prvog kruga francuskih predsedničkih izbora, nekoliko stotina hiljada glasova iza trenutnog predsednika i ispred tadašnjeg predsednika vlade. Nešto što se do tada nikada nije desilo u analima Pete republike.

Potvrđujući ulazak Žan-Mari Le Pena u drugi krug predsedničkih izbora, Francuzi koji su za njega glasali više zbog nerazumevanja a manje zbog ubeđenosti ili stvarne podrške, poslali su i nehotično novijim demokratijama na kontinentu poruku koja je mogla da na duži rok oslabi celinu evropske građevine, a pre svega da pruži legitimitet antidemokratskim pokretima koji su mogli da preuzmu vlast.

Moja zabrinutost je bila utoliko više osnovana ukoliko su najavljivani poremećaji demografskog, ekonomskog, tehnološkog, geopolitičkog i društvenog karaktera pretili da promene sve odrednice koje smo strpljivo izgradili od kraja rata: državu blagostanja, pravnu državu, evropsku integraciju… Ove građevine su izgledale sve slabije u doba galopirajuće globalizacije, neograničene komercijalizacije i ubrzanog starenja. Jedna ideja se proširila u celom društvu: da prvi put od posleratne obnove roditelji nisu u stanju da obezbede bolju budućnost za svoju decu.

Budućnost više neće biti bolja. Ova misao je postepeno uticala na duhove i potkopavala demokratski ideal o stalnom napretku.

S hiperkrizom koja se pojavila od 2007, ova misao se postepeno proširila po celom kontinentu. Čini mi se da je španski pisac Havijer Serkas najbolje izrazio ovo zarazno stanje duha: „U suštini, ključno pitanje je da saznamo da li će naša deca živeti kao Evropljani ili raditi kao Kinezi.“

Te večeri doneo sam odluku. Izgradnja evropske demokratije postaće moja životna borba. Izbor do kog je došlo nasuprot onome što se dešavalo u tom momentu, sa pojavom prvih skoro neprimetnih znakova koji su podrivali evropske ideale. Kasnije, shvatio sam da su u istom momentu i neki drugi koji su delili moje mišljenje doneli istu odluku.

Prevod s francuskog: Duško Lopandić

Autor je francuski esejista čija je knjiga „Jedna evropska mladost“ nedavno objavljena u Arhipelagu.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs