Prva zbirka Miodraga Raičevića „Osećajne pjesme i jedna konjska“, Dom omladine Budo Tomović, Titograd, 1984. I moto Lav Tolstoj „Da biste bili primljeni među moje odabrane čitaoce, ja tražim veoma malo: da budete osjećajni“… nakon pesme „Blues za Mojsilović Dragojlu“, ide pesma „Balada o vojniku i udovici“.

Kakva rima, bluz i balada. Najsuroviji bluz i balada u telu i duši. O duši svi pričaju, a niko ništa ne zna.

O duši sam naučio u kinu „Napredak“ u gradu N. – godine 1955-1963. Plakat za sovjetski film „Balada o vojniku“ Grigorija Čuhraja. Kakav snen poluprofil mladog soldata. Linija između neba i brega. Imalo je mesta na plakatu i za mene.

Nemačka ofanziva na SSSR jul 1941. Mladi soldat u panici, strahu, preciznosti, ručnim minobacačem uništi dva nemačka tenka. Dobio je orden heroja. Umesto ordena soldat traži kratko odsustvo, da ode u daleko rodno selo, da popravi krov i zagrli majku, i vrati se na front.

Ukrcao se na vojnički teretni voz. Putuje soldat u „vagonu od slame“ kao slepi putnik. U „vagon od slame“ hrupi i devojka Šura, kao slepi putnik. Ide negde, nigde… Čuhrajev film je crno-beli – kakvo čudo svetlosti: razigrani vrvež, a sve precizno. Crno-beli vagon poplavi od iskonske ruske lepote „njih dvoje“. A tek likovne. A tek glumačke.

Nije to putovanje, to je „velika iluzija“ pre mladog Žan Gabena. Dijalog Šure i Aljoše, jedan je od najbolje napisanih i odigranih dijaloga u povesti filma. Rađanje ljubavi kao astralna nauka.

A onda kreću fusnote u odiseji soldata Alekseja. Fusnote kao surovo-lirske ratne bajke. Tako da soldat nema vremena popravit krov već samo zagrlit majku, pa natrag na front.

Grigorij Čukraj „ispisao“ je ljubavni rekvijem u razrušenom SSSR-u jula 1941. Tako sam naučio da film može da me „pomeri“ i kad „u kinu nisu“ Dok Holidej, Vajat Erp, moja draga Klementina, Gari Kuper i Grejs Keli, Džon Vejn i Valter Brenan.

Nisam „to“ tad znao, „to“ da sam „to“ naučio. Osetio sam „to“ na nepcu, u stomaku, na stopalu. Sad znam da se Andrej Tarkovski mogao osloniti na sovjetsku filmsku tradiciju: Pudovkin, Nikolaj Ek Dovženko, Čukraj… I da su filmovi „Ogledalo“, „Ivanovo detinjstvo“ istekli iz filmova „Put u život“, „Balada o vojniku“…

„Balada o vojniku“ ili kako slepi putnici oslepe od ljubavi. I u snu progledaju. Aleksej se vraća na front, ratuje tri godine i krene u oslobađanje Evrope… Poginuo je na Terazijama pri jurišu na palatu Albanija. „Izleteo“ je da pokaže drugu strelcu gde je nemačko mitraljesko gnezdo. Dve noći su Beograđani palili sveće na mestu gde je mladi Aleksej poginuo.

Nema toga u filmu, veli majstor montaže Nataša Pantić koja mi je i „iskopala“ ovaj film. – Nema… o tome mi je pričao Bora Ilić – Jeja, „poslednji boem Beograda“, u kafani Suvobor. Bora je jurišao s Aljošom 19. oktobra 1944…

A koliko je balada u svetskoj povesti književnosti. Evo pesma Branislava Petrovića „Balada o džambasu i krčmarici“. Pesma o krčmarici iz Šapca, čiji muž robija u Požarevcu.

Jedne decembarske noći bane u krčmu mladi džambas, i počne uz vatru, u gvozdenoj peći, da divani o putevima bez kraja, o mađarskim kobilama i vlaškim Ciganima. I zavole krčmarica patnju džambasku.

Čitali zajedno pismo iz Požarevca, pustila suzu krčmarica, a džambas je držao za ruku. Gledale ga sa fotografije bratske oči robijaške. I ostade džambas da zanoći. Izjutra nacepao drva, uneo ih u naručju, otresao sneg sa cokula i založio vatru. Bila je mećava a gledale ga „najlepše oči u Šapcu“.

A sad, na baladu Grigorija Čuhraja, i baladu Branislava Petrovića „džezira“ Mijo Raičević kao „Bird“ Parker sjajniji od mesečine: „Balada o vojniku i udovici“.

„beše doba ratno

a zima duga i ladna

vejalo je bez prestanka

četir noći i tri dana

selo je bilo usnulo

i kućice bele s ljudima

banuo je na vrata vojnik

dečak s ranjavim grudima

udovica ga primila

gledala ga dok je jeo

svu noć nežno ljubila

mesta koja metak nije hteo