Tri decenije od smrti pesnikinje: Desanka Maksimović je obećala da će biti večna

Kako je najavljeno iz ove Zadužbine, u porti crkve Svetih Arhangela u Brankovni, gde je Desanka Masimović sahranjena, pomen će joj služiti episkop valjevski Isihije (Rogić), a potom će njene stihove čitati đaci osnovnih škola iz Brankovine i Valjeva, kao i valjevski gimnazijalci.

Za subotu u Valjevskoj gimnaziji najavljena je svečana akademija pod nazivom Obećala si da ćeš biti večna, na kojoj će govoriti akademici Matija Bećković i Jovan Delić, kao i gradonačelnik Valjeva Lazar Gojković, upravnik NBS Vladimir Pištalo, Dragan Stanić – predsednik Matice srpske, i Svetlana Šeatović – upravnica Zadužbine Desanka Maksimović.

Sa statusom najvoljenije srpske pesnikinje, Desanka Maksimović bila je živa legenda srpske književnosti iza koje su ostali neki od najlepših, ali i najpotresnijih stihova kao trajni svedoci vremena u kome je živela.

Osim što je, u moru književnih i crkvenih priznanja, bila prva žena dobitnik Njegoševe nagrade, ona je i prvi domaći pesnik koji je još za života dobio školu u Begradu.

Čak i oni koji nisu držali do poezije prepoznavali su je bez greške po blagoj reči, belom šeširu iz Francuske od kog se nije razdvajala, kao ni i od ručnog sata marke Luč i žutih perli – njeni lični predmeti čuvaju se u Narodnom muzeju Valjevo.

Desanka Maksimović (1898 -1993) rodom je bila iz Rabrovice kod Valjeva. Najstarije od osmoro dece učitelja Mihaila i svešteničke ćerke Draginje Maksimović, po ocu je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca.

Detinjstvo je provela u Brankovini, gde joj je otac premešten sa službom. Gimnaziju je završila u Valjevu, a studije svetske književnosti, opšte istorije i istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1933. živela je u skladnom braku sa glumcem i pesnikom Sergejem Slastikovim Kalužaninom sve do njegove smrti 1976.

Kako je sama govorila, njihov “porod bile su njihove pesme”.

Svoje prve stihove objavila je 1920. u časopisu Misao, gde je pet godina kasnije dobila i prvo pesničko priznanje za pesmu Strepnja. NJena ljubavna i rodoljubiva poezija do poslednjeg stiha ostala je poletna, mladalačka, istovremeno ozbiljna i osećajna.

Držala se pesničkog gesla da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Kad je pred svojom školom od nepoznatog čoveka saznala za streljanje đaka u Kragujevcu, po povratku kući napisala je jednu od najpotresnijih pesama u srpskoj istoriji – Krvavu bajku kao trajno svedočanstvo o nemačkom zločinu u Šumaricama.

Osim što je iza sebe ostavila 50 knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze, Desanka Maksimović povremeno se bavila i prevođenjem, uglavnom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.

Između profesure u Obrenovcu, Beogradu i Dubrovniku, provela je godinu dana na usavršavanju u Parizu kao stipendista francuske vlade.

U penziju je otišla dva puta – početkom Drugog svetskog rata, ali se 1944. vratila u službu i 1953. definitivno otišla, sve u istoj školi, Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji, danas Petoj beogradskoj gimnaziji, gde joj je jedna od učenica bila Mira Alečković, docnije takođe poznata pesnikinja i bliska prijateljica.

Desanka Maksimović bila je počasna građanka Valjeva, a kad su Valjevci rešili da joj podignu spomenik za života, silno je negodovala. Prihvatila je njihovu ideju tek kad su joj objasnili da je delo vajara Aleksandra Zarina posvećeno poeziji koja samo ima njen lik. Na 100. godišnjicu njenog rođenja Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini.

Bajka o čovečici

Osnovna škola u Brankovini koju je Desanka Maksimović pohađala i u kojoj je njen otac bio učitelj, obnovljena je i danas je u narodu poznata kao Desankina škola. U Tašmajdanskom parku spomenik je dobila 2007, a u selu Bogoštica kod Krupnja 2013. otvoren je Dom srpske poezije Desanka Maksimović u sastavu manastira Svete Trojeručice Hilandarske, zadužbini pokojnog vladike Lavrentija (Trifunovića). Desanka Maksimović početkom prošle godine našla se među “18 velikih žena važnih za srpsku kulturnu, društvenu i celokupnu istoriju” na izložbi Velikanke srpske kulture u Domu Jevrema Grujića, a svoju knjigu Bajka o čovečici Violete Jović ima u okviru edicije Znamenite Srpkinje izdavačke kuće Pčelica iz Čačka.