Tri godine od zatvaranja kluba „Zeleno zvono“ u Zrenjaninu

Tu je zaključeno i nekoliko brakova, piše Zrenjanin Danas.

Prestanak rada kluba obeležen svojevrsnim performansom na mestu prvobitnog kluba koji je zapaljen 2006. godine, a počinioci nikada nisu pronađeni, a da se ne lažemo nije bilo ni volje da se oni pronađu.

O “Zvonu” i njegovom osnivaču Branislavu Grubačkom ne mora mnogo da se priča, to je priča koju svako priča za sebe, kroz svoje lične doživljaje, iskustva, emocije vezane za ovaj klub.

Kakvo je mesto “Zvono” bilo i kakvim principima se vodilo možda najbolje pokazuju dva slogana „Bez narodnjaka, dilera i poker aparata“ i „Izlaz uvek postoji“…

“Zeleno zvono” koji je tokom ratnih devedesetih postalo uporište antiratnog i antinacionalističkog pokreta, je u 2014. godini je bilo predmet Inicijative koju su pokrenula udruženja „Učitelj neznalica i njegovi komiteti“ iz Beograda i „Ravnopravnost“ iz Zrenjanina kako bi ovaj prostor i sam klub dobili više nego zasluženu nagradu, da prvobitna lokacija “Zelenog zvona” postane antiratni spomenik.

Do realizacije ove inicijative nije došlo, inicijatori nisu udostojeni bilo kakvog odgovora nadležnih organa, tipično za nadležne organe.

Mnoštvom pokušaja da se “Zvono” stavi u okvire palanačkog duha, šoljicu kafe ili neplaćene kirije ne može se prikriti ogroman uticaj ovog neformalnog centra kulture u Zrenjaninu, i celoj regiji. U prilog ovome govore činjenice koje će zvoniti i posle nas.

Zrenjanin zna šta je izgubio zatvaranjem “Zelenog zvona” a današnja društvena ili kulturna slika grada svakako potvrđuju Gutine reči “nismo džabe krečili”.

Na kraju, nikad se nije pričalo o tome da li je grad nešto dužan „Zelenom zvonu“, odnosno da li je „Zeleno zvono“ svojim dvadesetpetogodišnjim delovanjem nečim zadužilo ovaj grad.