Tribina i retrospektiva filmova u Jugoslovenskoj kinoteci: Sećanje na MiIana Jelića, jedne od najzanimljivijih ličnosti naše kinematografije

„Jelić je jedna je od najzanimljivijih ličnosti naše kinematografije, koja još uvek nije dobila kritičku evaluaciju kakvu zaslužuje, a kroz svoj rad uspevao je u onome što malobrojnima polazi za rukom: da značenjsku slojevitost i društvenu kritiku uvije u zabavnu i komunikativnu formu“, ističe se u saopštenju Kinoteke.

U razgovoru o njegovom delu učestvuju filmski kritičar i dramaturg Ivan Velisavljević, i scenaristkinja Kristina Đuković, a u sklopu retrospektive publika će imati priliku da vidi Jelićeve reprezentativne filmove koje je režirao, kao što su „Bubašinter“, „Tigar“, „Rad na određeno vreme“ i „Nedeljni ručak“, kao i one u kojima je ostvario zapažene glumačke role, poput „Vrana“ ili „Dece vojvode Šmita“.

Milan Jelić (1944) najpre se pojavljuje kao glumac, prvi put 965, u filmu „Tri“ legendarnog Aleksandra Saše Petrovića, potom u kultnim delima gotovo svih naših velikana – „Roj“ Miće Popovića, „Povratak“, „Buđenje pacova“, „Kad budem mrtav i beo“ i „Zaseda“ Živojina Žike Pavlovića, „Biciklisti“ Puriše Đorđevića, „W.R. Misterije organizma“ Dušana Makavejeva, TV seriji „Grlom u jagode“ Srđana Karanovića…, u kojima je napravio glumačke bravure, kako je njegov dar isticao legendarni Makavejev.

Jednu od glavnih uloga ostvario je u „Vranama“ Gordana Mihića i Ljubiše Kozomare, najboljem jugoslovenskom filmu crnog talasa po izboru kritičara festivala u Motovunu.

Svoj prvi igrani rediteljski film „Bubašinter“ snimio je pre više od pola veka, 1971, po scenariju Gordana Mihića i Ljubiše Kozomare, sa Danilom Batom Stojkovićem u glavnoj ulozi, i kako je ostalo zabeleženo u našim filmskim analima, za samo trinaest dana i gotovo bez para.

„Bubašinter“ je bio cenzurisan na festivala u Puli tako što nije prikazan u Areni nego u bioskopskoj sali, ali je dobio najvažnija nezvanična priznanja, nagradu kritičara „Mladosti“ i „Vjesnika“.

Ova crna drama zabranom partijskih cenzora nije bila ni na repertoaru bioskopa, Jelić sedam godina nije mogao da dobije novac za novu režiju, a decenijama kasnije „Bubašinter“ je glasovima kritičara izdvojen među sto najboljih jugoslovenskih filmova, uz odrednicu da je jedno od najvažnijih ostvarenja crnog talasa.

Sledeći film „Tigar“ snimio je tek 1978, takođe po scenariju Gordana Mihića, sa LJubišom Samardžićem, Slavkom Štimcem, Pavlem Vuisićem, Rahelom Ferari, Mićom Tomićem, Batom Živojinovićem, Verom Čukić.

I u svim narednim ostvarenjima koje je potpisao kao reditelj (u opusu ima deset igranih ostvarenja među kojima su „Rad na određeno vreme“, „Moj tata na određeno vreme“, „Nedeljni ručak“, „Razvod na određeno vreme“, „Čudna noć“…), okupljao je legendarne jugoslovenske glumce.

Njegov film „Čudna noć“ otvorio je poslednji jugoslovenski filmski festival u Puli 1990, on je tada, kao jugoslovenski reditelj, zatvorio rediteljsku beležnicu, a poslednji film „Velika frka“ snimio je još 1992, iako je od tada, gotovo trideset godina, išao na sve konkurse Filmskog centra Srbije.

Milan Jelić je bio scenarista i koscenarista brojnih filmova i TV serija, dva puta je osvajao nagrade na festivalu u Vrnjačkoj Banji, a Udruženje filmskih umetnika Srbije dodelilo mu je 2021. Nagradu za celokupno stvaralaštvo i doprinos srpskoj kinematografiji.

U pozorištu, ostao je upamćen po hit dramama „Jelisavetini ljubavni jadi zbog molera“ (na sceni Ateljea 212 imala više od sto izvođenja), „Vancaga“, „Sećanje na Albinonija“…