Trideset godina bez Kiša

U jednom konstituisanju priče nečega što će biti budućnost srpske književnosti, da ne kažem književnosti uopšte, on smesti literaturu kao u njen grob, kao najpozitivniji znak da postoji literatura da bi se sačuvalo ono malo humanizma što imamo, ono malo brige za čoveka – primetio je Dragan Bošković, univerzitetski profesor i pesnik, na Književnom amarkordu – Trideset godina bez Kiša.

Bošković ukazuje da Danilo Kiš odlazi negde toliko daleko da mu se čini da ni Borhesova ideja Vavilonske biblioteke i Hazarski rečnik ne bi mogli da postoje – da imaju tu dimenziju, da nisu bili zakopani na tom mestu.

Gojko Božović, pesnik književni kritičar i izdavač Kiševih dela, ističe da su najmanje dva velika razloga iz kojih nam je danas neophodan Danilo Kiš i njegova književnost.

„Zahvaljujući njemu mi danas možemo lako da prepoznamo šta velike knjige jesu a šta nisu. Jedan italijanski kritičar je pre par godina izneo tezu da u naše vreme više ne postoji književnost već samo tekstovi koji se nalaze oko nas, mi zbog tog obilja više uopšte ne možemo da odgovorimo šta književnost jeste, već samo konstatujemo tekstove. Čini mi se da ti tekstovi mogu da budu književnost samo ako mogu da izdrže poređenje sa velikim prethodnicima, a Danilo Kiš je u prvom redu. On je potreban kao prvorazredni izazov za svakog čitaoca i tumača“, konstatovao je Božović.

On je istakao da su neprevaziđeni razlozi za zadovoljstvo u tekstu koje prepoznajemo u literaturi Danila Kiša, i ne iznenađuje ga činjenica da nesmanjeno traju interesovanja za njegovo delo. „Ne postoji ni jedna generacija srpskih pisaca koja se ne poziva na Danila Kiša kao na utehu utočište ohrabrenje ili sve to u isti mah“, primećuje Božović.

Aleksandar Jerkov, teoretičar istoričar književnosti i profesor na Filološkom fakultetu, ukazao je da je kenotaf svečani grob – nema tela, nema više ni čoveka, ali postoji znamen njegovog postojanja i potreba onih koji prave kenotaf da čoveku pruže neku vrstu poštovanja. „Ne može ovo vreme ništa Kišu. Nisam uopšte zabrinut za njega, iako postoji jedna crta odvratne sumnje gde god – kad god dođeš do Kiša, uvek postoji procenat ljudi kolega iz kulture, koji imaju neku sumnju, nešto ih razjeda. I ništa oni Kišu ne mogu, jer je Kiš književnost u onom najboljem što književnost može da donese“, istakao je Jerkov.

Božović je primetio da prilikom čitanja Kiša moramo imati u vidu velike kategoričke imperative koje on postavlja. „U njegovom eseju Zašto pišem Danilo Kiš navodi dva velika kategorička imperativa, jedan je Pišem da bih preživeo, koja je u njegovom smislu jedna vrsta potvrde egzistencije i odbrana od života, povratak smisla u život, takav kakav je ljudima dosuđen. A drugi veliki razlog koji on izriče – Pišem zbog nezadovoljstva. Nezadovoljstva sobom i svetom, da bi to nezadovoljstvo izrazio, artikulisao.

Da bi to nezadovoljstvo dobilo dostojanstven smisao i da bi se tu prepoznala neka autentična ljudska priča“, ukazao je on i dodao da je Kiš velika mera i jedna vrsta stalnog podsećanja da književnost nastaje iz najdublje strasti, potrebe. Iz samog ljudskog očaja, potrebe da nešto kažemo, komuniciramo i da se razumemo. Ono što je prema njegovom mišljenju suštinski važno je da Kiš ne gubi čitaoce već stiče nove.

Potrebni su nam stranici koji čitaju Kiša

Vladislava Gordić Petković, anglistkinja i književna kritičarka ukazala je da je optimizam uvek naivan ali time potrebniji. „Postoji jedan čovek u Mađarskoj koji se zove Gabor Čordaš, koji je dugo prevodio i uređivao izdanja autora iz Srbije i regiona u okviru IK Jelenkor. On je 2009. dobio nagradu Dositej Obradović, koja se u okviru Sajma knjiga dodeljuje za promovisanje srpske književnosti. On je po vokaciji i školovanju lekar, završio je medicinski fakultete, on je čovek koji je naučio srpski jezik zato da bi Danila Kiša mogao da čita u originalu. Kad govorimo o naivnom optimizmu potrebni su nam ti strasnici koji Kiša čitaju i koji se Kišu posvećuju“, primetila je Gordić Petković.