Od mnogih divnih koncerata ove sezone, postoji jedan na kome bi ser Sajmon Ratl, šef-dirigent Simfonijskog orkestra Bavarskog radija, posebno voleo da bude u publici: Stravinski i Mendelson, sa Herbertom Blomštetom na podijumu za dirigentskim pultom.
Ratl se dugo divio ovom dirigentu (sa impresivnih 97 godina!): „On je kao dobro vino koje sa godinama postaje sve bolje“, kaže Ratl.
„Poslednji put sam čuo ‘Pesmu hvale’ kao tinejdžer, dok sam još osrednje svirao timpanon. I kao što tada još nisam mogao da opišem kvalitet ovog dela, uveren sam da će gospodin Blomštet pokazati majstorstvo ovog dela – kao što to često čini.”
Retko ko diriguje sa takvim razumevanjem i bez ikakve sujete. „Kakva inspiracija!“
Na programu ove večeri u Herkulesovoj sali bile su dve simfonije: ”Simfonija psalama” Igora Stravinskog za hor i orkestar, kao i simfonija Feliksa Mendelsona Bartoldija Nr. 2 B-Dur, op. 52 („Lobgesang/Slava“).
Ovo je simfonija-kantata prema tekstu Svetog Pisma za soliste, hor i orkestar.
Dirigent i solisti koncerta su bili: Herbert Blomštet kao dirigent, Nikola Hilebrand, sopran, Mari Henrijete Rajnhold, meco-sopran, Tilman Lihdi, tenor i hor Bavarskog radija i Simfonijskog orkestra Bavarskog radija.
Kontrastne po trajanju i stilu, ”Simfonija psalama” Igora Stravinskog i – napisana vek ranije – ”Druga simfonija” Feliksa Mendelsona nude uzbudljivo dvojstvo.
Prva svoje karakteristike ima već u svom nazivu: to je simfonija za hor i orkestar u tri stava.
Neobično je da postava uključuje samo gudače bez violina i viola uz veliki ansambl drvenih i limenih duvača, udaraljke (timpanone) i dva klavira, koji delu daju karakterističan i neponovljiv zvuk.
Mendelsonova simfonija br. 2 u B-duru za soliste, hor i orkestar, op. 52, je, s druge strane, simfonijska kantata zasnovana na rečima iz Svetog Pisma.
O redosledu instrumentalnih (1/3) i vokalnih delova (2/3) se kontroverzno raspravljalo u 19. veku.
Ipak, simfonija zasnovana na 9. Betovenovoj, sa porukom o pobedi svetlosti nad tamom, postala je jedno od najpopularnijih Mendelsonovih dela.
O „Simfoniji psalama“ Igora Stravinskog
Praizvođenje je bilo 21. septembra 1949.
Kosmopolitski životni put Stravinskog bio je prožet mnogim životnim etapama, počev od roditeljskog doma u Sankt Peterburgu i seoskog imanja u Ustilugu, preko godina na Ženevskom jezeru, gde je Stravinski živeo u egzilu od 1914. do Pariza, koji je za njega postao novi umetnički dom, i konačno Holivuda, gde se najzad skrasio nakon preseljenja u SAD 1939. godine.
Njegov rad takođe karakteriše niz veoma različitih muzičkih stilova.
Stilska paleta se kreće od sublimiranog ruskog folklora u ”Žar ptici” (1910) i ”Petruški” (1911) do sinkopiranih, brutalnih ritmova paganskog scenarija u „Posvećenju proleća“ (1913) do klasicističkog tonskog jezika Symphonies d’instruments à vent (1920) kao i opere „Kralj Edip“ (1927) i liturgijskog zvučnog ideala „Simfonije psalama“ (1930).
Godine između stvaranja „Posvećenja proleća“ i „Simfonije psalama“ otprilike pokrivaju period ateističke faze Stravinskog.
Od 1910. godine, godine njegove prve posete Parizu i početka rada na „Posvećenju proleća“, primećuje se sve veće otuđenje od Ruske pravoslavne crkve.
Tokom godina izgnanstva, međutim, vera i religija su ponovo postale važnije za Stravinskog – ne samo zbog gubitka otadžbine – sve dok se konačno nije priključio Ruskoj pravoslavnoj crkvi 1926. godine.
Ipak, Stravinski je kombinovao kompoziciju „Simfonije psalama“, koja je posvećena „à la gloire de DIEU” („u slavu Božiju”), sa nalogom dirigenta Serža Kusevickog koji je Stravinskom naručio delo za obeležavanje 50. godišnjice Bostonskog simfonijskog orkestra.
Ona je prvi put izvedena u Briselu 13. decembra 1930. godine i tek 19. decembra 1930. godine u Bostonu.
„Što se teksta tiče, tražio sam pesmu koja je napisana posebno za pevanje. Naravno, odmah sam pomislio na Psaltir“, kaže Stravinski.
Zbirka od 150 verskih pesama naroda Izraela, nastala u 4. veku pre nove ere, smatra se najstarijom i jednom od najlepših pesama čovečanstva.
U tri stava vokalne simfonije, Stravinski je u latinskom prevodu Vulgate, muzički postavio odabrane stihove iz Psalama.
Dramaturški, može se uočiti povećanje afekta, u rasponu od očajničke molbe za spasenje u Psalmu 38 preko slušanja Boga koji daje nadu u Psalmu 39 do bujne hvale Boga u Psalmu 150.
Stravinski je bio podjednako fasciniran univerzalnošću sadržaja kao i arhaičnom snagom starozavetnih tekstova: „Psalmi su pesme likova, ali i gneva i suda, čak i prokletstva“.
Ipak je iznenađujuće da je Stravinski odabrao simfoniju kao žanr za muziciranje ovih stihova: „Razmišljao sam o tome koji zvučni materijal bih koristio da stvorim svoju simfonijsku strukturu.“
”Druga simfonija” Feliksa Mendelsona
Simfonija Feliksa Mendelsona Bartoldija simfonija Nr. 2, B-Dur, op. 52 („Lobgesang/Slava“) bila je praizvedena 25. juna 1840. u Thomaskirche u Lajpcigu povodom 400. godišnjice pronalaska štamparske mašine.
Druga verzija, verzija koja se danas koristi, preinačena je i izvedena 3. decembra 1840. u lajpciškom Gevandhauzu pod upravom samog kompozitora Feliksa Mendelsona Bartoldija.
Mendelson je dobio nalog da komponuje muziku za proslavu 400 godina od pronalaska Gutenbergove štamparije.
Tradicionalni izdavački grad je godišnjicu shvatio kao priliku da proslavi sebe kao prosperitetnu metropolu i svoje građanske vrline.
Za proslave, Mendelson je napisao slavljeničku himnu za muški hor i duvački orkestar i još jedno delo za koje u početku nije bio sasvim siguran šta bi trebalo da bude.
Nazvao ju je ”pesmom hvale”, ali kako bi se drugačije klasifikovala, kao proširena simfonija i sledećih devet deonica sa orkestrom i horom?
Na kraju krajeva, vreme je zahtevalo nešto poput žanrovske klasifikacije.
Mendelsonov prijatelj Karl Klingeman, konačno je došao na ideju da se kantata nazove ”simfonijskom kantatom”, takođe u cilju pronalaženja smisleno prevodivog naslova za englesku premijeru u Birmingemu, koju je sam Mendelson dirigovao u septembru 1840.
Danas se ova kompozicija prvenstveno tretira kao njegova Druga simfonija.
Kao simfoničar, Feliks Mendelson Bartoldi je sledio prilično krivudavi put posle svojih dvanaest gudačkih simfonija za porodične kućne koncerte i posle svoje Simfonije br. 1 u ce-molu iz 1824.
Više puta je revidirao svoja dva kompozitorska putopisna dnevnika, italijansku i škotsku simfoniju s početka 1830-ih.
Nije mogao da se odluči da potvrdi njihov završetak štampanjem – razlog što numerisanje Mendelsonovih simfonija nije odgovaralo redosledu kojim su napisane.
Dirigent Herbert Blomštet
Plemenit, šarmantan, nepretenciozan, skroman.
Ovakvi epiteti su atipični za dirigente.
Ali kakva god bila predstava javnosti o dirigentima, Herbert Blomštet je izuzetak, upravo zato što ima one kvalitete koji se teško mogu sažeti u imenilac dirigentske tvrdnje o dominaciji.
Naravno, ovo ne bi trebalo da nas navede da pomisao da on, kao umetnik, nema sposobnost da afirmiše svoje muzičke ciljeve.
Svako ko je bio u stanju da doživi koncentraciju na suštinsko, preciznost u formulisanju muzičkih činjenica, onakvih kakve se pojavljuju u partituri, upornost u sprovođenju estetskog pogleda na probama Herberta Blomšteda, verovatno će se začuditi koliko je malo toga odnosno da za to nisu potrebne despotske mere.
Herbert Blomštet predstavlja tip umetnika čija profesionalna kompetentnost i prirodni autoritet čine svaki spoljašnji naglasak suvišnim.
Njegov dirigentski rad je neraskidivo povezan sa njegovim religioznim i ljudskim etosom, a njegove interpretacije kombinuju analitičku preciznost sa duševnošću koja muziku dovodi u pulsirajući život.
Tako je stekao apsolutno poštovanje muzičkog sveta.
Rođen u SAD od roditelja Šveđana i školovan u Upsali, NJujorku, Darmštatu i Bazelu, Herbert Blomštet je debitovao kao dirigent u Stokholmskom filharmonijskom orkestru 1954. godine.
Zatim su usledile pozicije šefa dirigenta u Filharmoniji iz Osla, Danskom nacionalnom simfonijskom orkestru, Simfonijskom orkestru Švedskog radija i Državnoj kapeli Drezden.
Potom je radio kao muzički direktor Simfonijskog orkestra San Franciska, kao šef-dirigent Simfonijskog orkestra NDR i kao Gevandhauzkapelmajster u Lajpcigu.
Njegovi bivši orkestri u San Francisku, Lajpcigu, Kopenhagenu, Stokholmu i Drezdenu imenovali su ga za počasnog dirigenta, kao i Bamberški simfonijski orkestar i Simfonijski orkestar u Tokiju.
Herbert Blomštet je član Kraljevske švedske muzičke akademije, dobitnik je više počasnih doktorata i dobitnik je Velikog krsta za zasluge Savezne Republike Nemačke.
U svojoj 97. godini i dalje stoji na podijumu svih vodećih internacionalnih orkestara sa ogromnim mentalnim i fizičkim prisustvom, pun entuzijazma i umetničkog zanosa.
Poslednji put se pojavio na Simfonijskim orkestrom Bavrskog radija 2023. sa Mendelsonovim Violinskim koncertom i Bruknerovom Četvrtom simfonijom.
Minhenska publika je klicanjem i stajaćim ovacijama pozdravila 97-godišnjeg dirigenta Blomšteta sa dva simfonijska dela duhovne muzike, koja će zadugo ostati u njenom muzičkom pamćenju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
