Kritikovati delo Džefa Kunsa u momentu kad su njegovu parisku retrospektivu burno pozdravili vodeći dnevnici i nedeljnici spada u blasfemiju moderne umetnosti, ali još nekažnjivu, zasad. Posetioci izložbe pak mogu videti više od 200 radova ovog 59-godišnjeg Amerikanca (porcelanska statua Majkla Džeksona sa majmunom, pornografske slike, pas-kobasica, Popaj, zec na naduvavanje), koji pokrivaju period od 35 godina stvaranja.
Bernar Blisten, kustos ove postavke, čiji pojedini delovi nisu dozvoljeni za posetu mlađima od 18 godina, smatra je „jedinstvenom u smislu da tera na razmišljanje i raspravu“. Ono što Kuns prodaje (skupo) kao umetnost, naročito otvara (retoričko) pitanje – kuda ide ovaj svet?
Jer svakako da postoje umetnici, intelektualci koji stvaraju i deluju u skladu sa svojim uverenjima i koji nadilaze snažnu gravitacionu privlačnost sila tržišta. Oni su, na sreću, izvor inspiracije svima onima u čijim nastojanjima i dalje odjekuje potreba za odgovorom na pitanje: kuda ide ovaj svet i šta činiti?
Pre Pariza, izložba je bila postavljena u njujorškom Vitni muzeju, a od 26. oktobra prošle do 27. aprila ove godine, „blockbuster“ izložba predstavlja se u Boburu i dosad je Kuns uspeo da gostuje u Velikom dnevniku Canal +, jutarnjoj emisiji France culture, na naslovnim stranama Figaro magazina i magazina Mond, dobio je dvadeset i osam minuta na kanalu Arte… Da li je moguće da takav umetnik bude baš toliko loš… ili je baš ovaj konsenzus zvaničnog mišljenja ono što ga čini sumnjivim?!
Kad se posmatra Kunsova frizura, stav, kostim, rozeta Legije časti na reveru, može se pomisliti da je poslanik francuskog parlamenta ili direktor banke. Tema nije naravno ni kostim, ni kravata, ni zaprepašćenost gledaoca već onaj Pavlovljev refleks u čoveku da vidi jednog Dalija, ali u najboljem slučaju usamljenog umetnika, ličnost slobodnu za preterivanje, revolt, za razmišljanje… Ovo je poslednji avatar (Frenk Geri, arhitekta spektakla, koji je takođe imao ovacije i izložbu, još aktuelnu, u Boburu, nešto pre Kunsa, jer je sinhronizovana sa datumom otvaranja Fondacije Luj Viton, koju je Geri projektovao ove jeseni), dakle, Džef Kuns je poslednji avatar made in SAD i Francuska ga je dočekala raširenih ruku, baš kao i slavnog mu prethodnika Gerija. Bivši trejder sa Volstrita i direktor jednog preduzeća, koje zapošljava 130 osoba, a ono mu pomaže u industrijalizaciji njegove umetnosti i prodaji sporednih proizvoda, tzv. derivata. Kad može Dizni može i Kuns. Ima talenat da bogataše učini još bogatijim. To je i ceo interes „umetnika“ kao Kunst ili Herst, jer otvara mogućnosti mondijalizovanoj superklasi (čitaj, najbogatijima u svetu) da izbegnu plaćanje poreza i održavaju jednu potpuno veštačku spekulaciju na granici velike finansijske delikvencije i pranja prljavog novca. Sprega kolekcionara, galerista, kustosa, institucija, vlasti, medija (naročito „specijalizovanih“) radi sve da jednoj indiferentnoj i uspavanoj publici nametne nove norme zasnovane na prekoračenju i neprestanoj provokaciji, neophodnoj da stvori „događaj“. Trebalo bi nekako naći načina i završiti sa tom prevarom, pomiriti se sa nasleđem i vrednovati autentične stvaraoce koji još uvek postoje i stvaraju, ali su nevidljivi.
Možemo ostati začuđeni pred opscenošću i potpunim odsustvom kompleksa u Kunsovom radu, koji je lišen smisla i estetski vrlo siromašan, jednu istinsku kritiku njegovog rada je teško pročitati. Majstor kiča i kontroverzni umetnik – dođu mu kao komplimenti. Dostojanstveni naslednik Vorhola promoviše jednu kič-umetnost koja se dopada i milijarderima i velikoj publici. Njegove džinovske lutke i cvetovi bile su na tronu više od 15 godina ispred Gugenhajm muzeja u Bilbau ili Palate Grasi, gde je njegov glavni sponzor francuski milijarder Fransoa Pino. Pinoova bezrezervna podrška mu je omogućila da se 2008. nađe u Versaju. Bivši Širakov ministar kulture, Žan-Žak Ajagon i tadašnji predsednik javne ustanove Versaj, blizak je trećoj fortuni Francuske jer je bio direktor Palate Grasi u Veneciji, gde je Pino grupisao jedan deo svoje ogromne kolekcije savremene umetnosti.
Kad se razvila polemika oko Kunsovog izlaganja u Versaju logičnije je bilo govoriti o sukobu interesa nego se svrstati uz potomke kraljevske porodice koje je ovaj „uljez“ kiča iskreno šokirao, ali to se nije desilo. Pino je takođe jedan od najvećih oglašivača u francuskoj štampi, pa ne treba tražiti dalje. Globalizacija je uvela popularnu kulturu (popularnu „amerikanizaciju“: brza hrana, savremena pop muzika, savremena umetnost, filmovi, igrice itd.) i izjednačila je sa visokom kulturom. Ova kulturna „uravnilovka“ i komunikacija „bez šavova“ omogućavaju transnacionalnim entitetima da prenesu svoju poruku jer je mnogo lakše vladati i oblikovati tržište u saradnji nego u klasnom sukobu.
„Osnovni princip jeste da umetnici moraju da prodaju da bi živeli. Najšokantnije je, međutim, da se ta potreba umetnika za novcem pretvorila u pravu trgovinu. Ali postoje dva sveta za sebe: svet trgovine i svet umetnosti, sa vrednostima i priznanjima koja nisu ista. Ta dva sveta ukrštaju se i u ovom trenutku tržište pobeđuje umetnost“, kaže specijalista za trgovinu umetničkim predmetima, Džudit BenamuIje. Dokaz za to je velika svetlucava skulptura od inoksa „Psi baloni“, prodata prošle godine za 58.4 miliona dolara, ili cvetni balon za 16.3 miliona evra 2007, kod Kristija u Londonu. Kako može biti slučajno da najskuplji savremeni umetnik ima podršku najvažnijih ličnosti savremene umetnosti (biznis verzija), na planeti, kao što su američki galerista Lari Gagosian i francuski kolekcionar i milijarder Fransoa Pino. Ovi proizvodi umetničkog supermarketa 21. veka sijaju, deluju zlurado, ali su šuplji (i bukvalno!).
Kritički analizirajući savremeno društvo, u knjizi „Društvo spektakla“, spektakl je, po Gi Deboru, uspeo da odgoji čitave generacije koje su oblikovane po zakonu luna-parka sa svojim sitnim zadovoljstvima i koji ne primećuju da se bilo šta izvan njega nalazi, spektakl se širi, šljašti, svojim odsjajima sprečava razvoj svesti o epohama koje mu prethode i o stvarima koje ga daleko nadilaze. Debor je ovo pisao 1967. godine. U svakom slučaju, Džef Kuns i njegova estetika kiča dobro predstavljaju društvo u kome živimo. Komercijalni uspeh je tu samo posledica. Kuns dođe kao vrsta preludijuma za potpis TAFTA (transatlantik zona slobodne trgovine) sporazuma.
Umetnost kao religija
Umetnost je, bilo kako bilo, religija modernog vremena sa svojim sveštenicima, teolozima, vernicima, parohijama, a Gugenhajm, Bobur, Fondacija Arno… moderne katedrale. Ono što špekulanti i kolekcionari traže u umetnosti isto je što vernici očekuju od mise, pričešća, ispovesti… I jedni i drugi su eho buržoaske savremene ideologije. Treba biti ateista.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.