Trijumfalan umetnički izričaj 1Foto: Danka Ninkvic

Velikani muzičke scene – ime je to onog nekadašnjeg proslavljenog ciklusa Centra za muziku Kolarčeve zadužbine, koji bi verovatno u sadašnjici i najviše odgovarao formatu umetnika kakav je Ivo Pogorelić.

No, i u aktuelnom nazivu „Kolarac – Tvoj svet muzike“, sadržano je štošta od onog da se poveže sa našim Ivom. Najpre, tu je Kolarac kao istinsko sveto beogradsko mesto umetničkog zvuka odvajkada. Potom, u reči muzika, nema li odista mnogo Ive Pogorelića, barem kada bi se jednom za svagda iskreno ispričala pripovest o ovom verovatno najslavnijem muzičkom sinu i baš ovom gradu iz kojeg je on uostalom i potekao, pre nego što je svojom umetnošću pokorio Evropu i celi svet. Dakle – svet. Napokon i ono ‘tvoj’ toliko je ovdašnje, direktno, sa gradskog asfalta. U reči ‘tvoj’ razotkriva se ono da si kao sa muzikom ‘na ti’ i da ti ona kao nekako skroz pripada. Da nema rečju nikakvih prepreka u vašoj uzajamnoj komunikaciji i da možeš biti i te kako ‘cool’, bilo da si zavaljen u svom sedištu Kolarca kao publika, bilo da na njegovoj sceni nastupaš. To poimanje muzike, tako električno i ležerno u isti mah, to mahnito i grozničavo istraživanje svakog njenog milimetra, sa unutrašnjom vatrom koja ti potprašuje pete, a da je sve zapravo kao ispod relaksirane gamenštine momka sa ulice – nekako se bez dvoumljenja moglo prepoznati u solo resitalu velikog Ive Pogorelića.

Nakon onog svog nastupa sa Simfonijskim orkestrom RTS pod upravom Bojana Suđića, od par dana pre, nabijenog emocijama sa svih strana, prenapregnutog zbog duge razdvojenosti, barem u onim prvim trenucima, da bi se sve od jednog časa počelo da razvija dalje neometano tom strepnjom i neprestano nadvisujući ono prethodno, do samog vrhunca – ovo je tek zapravo bio pravi beogradski koncert jednog odistinskog Beograđanina, koji se definitivno vratio kući. Gospodar situacije ove večeri, neprikosnoveni vladar pažnje i filozof tona i muzičkog toka – Pogorelić je doneo ovaj drugi put na scenu Kolarca jednu novu dimenziju svoje umetničke svesti i ličnosti. Kada je spustio ruke na klavir da odsvira uvodnu Mocartovu Fantaziju ce-mol K. 475 – uparivši je ovde sa neizrecivom Betovenovom „Appassionatom“ koja će tek uslediti – čuli smo u stvari pre jedno kompleksno razmatranje sveta, ne samo nužno muzičko. Neobičan komad zvuka, donet ovde sa ličnim stavom i razotkrivanjem slušnih lepota za svakoga među nama, postao je u startu ukazano otkrovenje svega onoga čime se Ivo svih ovih godina bavio – traganjem za apsolutnim. Te manuelne finoće doticaja, prouzrokovane aktivnošću misli u jednoj svojevrsnoj REM fazi dnevnog sna, razbleštale su se i u narednoj Betovenovoj Sonati op. 57 br. 23 ef-mol. Oni sudbinski damari što povezuju prethodnu Fantaziju i „Appassionatu“, potpuno mimo ustaljenosti običaja na koje smo već svikli, probudili su ovde suštinsku betovenštinu koja ne mari za navodnu perfekciju, već tutnji kroz podzemne hodnike, hvata se u koštac sa demonima, provlači kroz šiblje i tesnace, prateći instinktivno i bez uvijanja jedan rockerski impuls iz dubina svog bića.

Sibelijusov predelikatni Valse Triste op. 44, bio je zato – na startu drugog dela koncerta – tek odanak od strastvenosti i divljačnosti vrele krvi Ludviga Vana. Ko god da se raznežio i opustio, već u sledećem trenutku rizikovao je da bude smrvljen žestinom Sonate op. 36 br. 2 u be-molu (edicija 1931. g.) Sergeja Rahmanjinova. Neprepričljivo je ono vitlanje masivima zvuka i pripitomljavanje istih u jednoj Pogorelićevoj osobenoj kontemplaciji, takoreći nad smislom života. Dva životvorna bisa, zapravo još jedan Rahmanjinov i Šopen, zaokružili su tako čitav ovaj jedan ciklus našeg slušalačkog postojanja, smešten u samo par dana. Bio je to trijumfalan umetnički izričaj stvarno posebnog čoveka. Blago nama.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari