Trijumfalno uzdizanje u slavi

Da nije reč o tek samo nekakvom „premijernom“ konceptu samom po sebi, nego o istinskom hvatanju u koštac sa zahtevnim i kompleksnim zvučnim izazovima, pokazala su tako barem dva izuzetna filharmonijska događaja u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine poslednjih par meseci – najpre, ono januarsko izvođenje Šostakovičeve Četvrte simfonije i, potom, aktuelna balkanska premijera Glijerovog „Ilje Muromeca“ (Simfonija br. 3 u ha-molu op. 42) od pre par dana.

Treća simfonija Rajnholda Glijera, poznatija pod svojim nazivom „Ilja Muromec“, oživljava muzički jednog od tri legendarna ruska bogatira, tretirajući najznačajnije epizode iz njegovog mitskog junačkog i pustolovnog života. Koncipirajući na taj način svoje simfonijske stavove u ovom delu iz 1911, Glijer poseže za najblistavijom narodnom tradicijom i folklornim narativnim obiljem, da bi ispričao svoju sopstvenu muzičku bajku, bogatog zvučnog izraza i, uopšte, impresivne ukupne atmosfere. Jezik ove Simfonije, u današnjem slušanju istovremeno je i najdublje arhaičan i posve glijerovski osoben. I to je verovatno najpotresnije otkrovenje ovom prilikom – živo slušalačko saznanje da nam je delo ovako neporecive krasote nekako izmicalo sa koncertnih podijuma, a da u njemu ima toliko nadahnuća i za jednog savremenog muzičkog poklonika, bio on stručnjak ili amater, toliko autentičnih emocija, auditivnih čudesa i neposrednog uvida u raskoš epskih predanja jednog velikog naroda, i sve to klasičnim umetničkim sredstvima. Ključna reč ovde zaista jeste avantura, ona starinska, iz doba dečjeg uživljavanja u pročitano ili ispripovedano, sa jakim emotivnim slikama i jednim već pomalo zaboravljenim osećanjem čuđenja pred doživljenim. A to, odjednom ponovo evocirano iskustvo, svakako nema cenu.

Već od samog onog misterioznog starta u prvom stavu „Lutajući hodočasnici: Ilja Muromec i Svjatogor“ (Andante sostenuto – Allegro risoluto), Beogradska filharmonija pod upravom svog inspirativnog maestra Gabrijela Felca apsolutno preuzima sve niti Glijerove Treće simfonije u svoje ruke, pardon instrumente. To uzdizanje iz pradrevnina zvuka što vas obuzima u sve dirljivijem huku, zaslepljuje namah iznenadnim bljeskom jednog naglog prekida, putem kojeg kao da iz bajke i predanja stupate doista u sam koloplet događaja, e da bi vas svojim strelovitim herojskim usponima i meditativnim strmoglavljenjima odmah zatim, ovaj uspostavljeni ton govora uveo u bestelesno fijukanje duhova onog drugog stava po imenu „Slavuj – razbojnik“ (Andante). I baš ovde će orkestar demonstrirati svoj narasli format u tom treperenju najfinijih izražajnih snaga, koje plešu po ivici, otimajući se ma kakvom sviračkom nestrpljenju, no naprotiv uzmahujući zavodljivo jarkim i filigranski do kraja obrađenim idejama. Zato će preljupka naracija trećeg stava, „Na dvoru kneza Vladimira, Crvenog Sunca“ (Allegro), zračiti perfekcijom interpretacije, tim pravim savršenstvom tonske izrade, da bi onaj finalni – „Podvizi i okamenjenje Ilje Muromeca“ (Allegro tumultuoso – Tranquillo – Maestoso solemne – Andante sostenuto) – doneo trijumfalno uzdizanje u slavi, sa svojim moćnim uzvitlavanjem tonskih masiva na uzbudljiv i istovremeno precizno odmeren, besprekorno dostojanstven način.

Prisustvovali smo opčinjavajućoj muzičkoj buri, zvučnom vihoru stare plemenitosti i svesti o onom jednom davnom životu u kojem je čast bila junak biti, ali ne i sramota i oprečnost ranjiv biti, takođe. Tu svemoć i tananost u isti mah, prikazala je i Beogradska filharmonija u verovatno jednom od najboljih izdanja do sada – sa smislom, poukom i iskrenošću predavanja grandioznoj partituri. A to stvarno treba smeti i umeti, bez sumnje.