Alcest voli Celimenu, ali mlada udovica kojoj se udvara odvraća ga.
On nestrpljivo odlazi u njenu kuću da čuje od nje jasno priznanje.
Tamo sreće prijatelje i konkurente, žene koje mu se sviđaju i društvo koje dolazi i odlazi i čije savršene manire on odbacuje kao lažne i licemerne.
Alceste je svima poznat: pametan, zabavan, imućan i pun mržnje prema svetu kome pripada.
On se obrušava, rečima zadaje bolove, propovedajući bezuslovnu istinu, beskompromisnost i eskapizam.
„Mizantrop“ je jedna od najpoznatijih komedija francuskog dramatičara Žana Batista Poklena, poznatijeg kao Molijer.
Napisana i prvi put izvedena 1666. godine, ova drama na satiričan način obrađuje pitanja morala, licemerja i društvenih normi u francuskom visokom društvu.
„Mizantrop“ je verovatno Molijerov najautobiografskiji komad.
Stigavši na dvor Luja, čuveni komediograf razumeo je mehanizme dvora i njegove hijerarhije.
S druge strane, znao je za čovekov prirodni egoizam i uviđao je potrebu za društvenim ugovorom.
Glavni lik komedije, Alcest, je „mizantrop“ – osoba koja izrazito mrzi ljude zbog njihove neiskrenosti i licemerja.
Alcest se odlikuje iskrenošću i direktnošću, što ga dovodi u sukob s ljudima oko njega koji su skloni lažima i licemerju, naročito u dvorskim krugovima.
Njegova najveća kontradikcija leži u ljubavi prema Celimeni, ženi koja otelovljuje sve ono što on prezire u društvu – ona je koketna, sarkastična i vešto manipuliše drugima.
U komadu, Molijer izvrgava ruglu mnoge negativne osobine koje karakterišu tadašnju elitu: površnost, dvoličnost i opsesiju društvenim statusom.
Istovremeno, on kritikuje i samog Alcesta, koji svojim rigidnim moralnim stavom postaje ekstreman i nije u stanju da prihvati ljude kakvi jesu.
Tako Molijer postavlja pitanje – koliko je iskrenost zaista poželjna u društvu koje ne želi da se suoči sa istinom?
Ovde svi lepršaju poput moljaca oko svetla u tami: bezgranično tašti, tupoglavi elitni duo Akaste (Džeremi Mokridž) i Klitandre (Elias Arens).
Ili pesnik manjeg dara Oronte (Timo Vajs Šnur).
naravno naslovni lik Alceste, koji bi želeo da odvede Selimene u kuću u pustinji, daleko od ljudi.
Alcest koga tumači briljantni glumac Ulrih Mates nije fanatik koji u besu želi da pobegne iz društva, već lice koje ga pažljivo bira.
U mnogim trenucima to izgleda potpuno dirljivo, možete čuti otkucaje njegovog srca glasnije od njegovog oštrog jezika.
Kontrast je privlačan kada se ovaj Alceste, u svojoj tihoj opreznosti prema svetu, susreće sa inače duhovitim likovima.
Režiserka An Lenk postavlja dramu sa gotovo virtuoznom majstorskom hladnokrvnošću i preciznošću.
U crno-srebrnoj scenskoj kutiji čiji se zidovi sastoje od fiksiranih za tavanicu i pod elastičnih užadi; protagonisti se provlače se kroz njega, ponekad vise na njima (scenograf: Florijan Loše).
Sklonost ka apstrakciji određuje ovaj svet slika.
Naravno, može se zamisliti da bi Molijerov motiv društveno-kritičke revnosti takođe mogao biti malo izraženiji i relevantniji u naše dane rastuće tviter histerije.
Alcest je mizantrop koji praska na svaku licemernu reč koju mu ljudi oko njega izgovore.
Laž ga ljuti, pretvaranje ga čini divljim.
Ljudi mu provociraju izliv žuči, a on sa strogom ozbiljnošću priziva istinu i vrlinu: „Moj prijatelj nije svima prijatelj”.
Samo je glupo da je on od svih ljudi zaljubljen u mladu udovicu koja ne voli ništa više od ogovaranja.
Koja provodi dane pričajući loše o svojim prijateljima i diskreditujući svoje goste od prethodne noći sa onima koje dočeka sledećeg jutra.
Činjenica da je ona, Celimena, okružena čitavom gomilom lažljivaca i zlih varalica izluđuje mizantropa.
Njegova čupava kosa već je potpuno posedlea zbog brige o moralu svoje voljene.
On zna da voli zlu dušu, ali njene oči, njena usta su tako lepa…
Ulrih Mates igra apodiktičara u dilemi: spreman je da kaže uvredljivu istinu u lice svakom markizu ili poslušnom pesniku-kralju, ali sa svojom ljubavnicom uvek iznova daje milost moralnoj pravdi.
Može samo da je krivi, a ne da se od nje odvoji.
Rastrzan od prvog trenutka, Mates u naslovnoj ulozi mizantropa stoji na polukosoj bini sa fasoniranom bradom i prodornim očima i ”ispisuje” u vazduhu upozorenja ispruženim kažiprstom.
On nemilosrdno udara glavom o zid.
Apsolutno želi da svakog laskavca šutne u cevanicu kako bi mogao da privuče njihovu mržnju kao jedini pravednik.
Kada mu, priznatom pesniku, uticajni miljenik na dvoru Oronte recituje svoje čudne stihove, on se i ne trudi da traži uravnotežene reči, već jednostavno potpuno direktno izriče svoj prezir u lice.
Timo Vajs Šnur prikazuje uvređenog čoveka kao budalu koja zamahuje kukovima sa teniskim čarapama i kič trenerkom.
Molijerova komedija igra se u rimovanom prevodu Jirgena Goša i Volfganga Viensa, koji je pristojan, ali ne tako blistav kao što je to prevod Hansa Magnusa Encensbergera.
U svom pogovoru je 1978. Encensberger je napisao da „zabava koja je počela na sceni pozorišta Palais Royal uveče 4. juna 1666. godine, još traje i da se ponašanje gostiju promenilo samo u manjim spoljašnjostima. Tri stotine godina srednja klasa je ostala ista.”
Precizna režija teksta i slike Ane Lenk takođe ima za cilj ovaj bezvremenski efekat.
Ona pušta svoje protagoniste i glumce da stupe na scenu proscenijuma koju je izgradio Florijan Loše, koja ima zidove od elastičnih, tankih gumenih užadi, kao u kavez ili zatvorsku ćeliju.
Svi oni imaju svoj afekt, posebnu emocionalnu karakteristiku.
Lenk je posebno zainteresovana za Celimene.
Franciska Mahens se pojavljuje kao vila, nestašna gospodarica kuće u hulahopkama i neobičnom topu koji jasno pokazuje njeno hladno golo rame (odgovorna za maštovite kostime, skrojene po modi toga vremena: Sibile Valum).
Lenk postavlja Molijerovog „Mizantropa” kao blistavu, zabavnu društvenu komediju koja razvija svoj identifikacioni efekat kroz epohe.
Malo disko svetla i tehno basova koristi se za obeležavanje sadašnjosti, ali u suštini reditelj to čini bez ikakvih nagoveštaja ili referenci.
„Mizantrop“ preispituje granice između iskrenosti i pristojnosti u društvenim odnosima.
Alcestov stav otkriva koliko je teško biti dosledno iskren u svetu gde je licemerje često neophodno za preživljavanje i uspeh.
Kroz lik Celimene i ostalih sporednih likova, Molijer pokazuje manipulativnu prirodu društvenih odnosa.
„Mizantrop“ ostaje aktuelan i danas, jer istražuje univerzalna pitanja moralnosti, integriteta i društvenog licemerja, što ga čini jednim od najznačajnijih Molijerovih dela.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
