Trodimenzionalno modelovanje zvuka: Minhenski filharmoničari sa gošćom-dirigentkinjom Natali Štucman u Izar-filharmoniji

Dirigentkinja Štucman je od strane „Oper Awards“ ovenčana lovorikama ”Najbolje dirigentkinje” u 2024. godini.

Njen nastup u Bajrojtu bio je posebno zapažen, te je obznanjeno njeno učešće o 150.godišnjici festivala u Bajrojtu u 2026. sa novom produkciojom Vagnerove „Rienzi“.

Njeno debitovanje u Metropoliten operi u Njujorku 2023. okarakterisano je kao ”događaj godine”.

Koncert je počeo Mocartovom Sinfonia concertante za obou, klarinet, fagot i hornu – odnosno duvački kvartet – i orkestar.

Novija istraživanja pretpostavljaju da ovu kompoziciju uopšte nije napisao Mocart.

S druge strane, s obzirom na jasno čujnu blizinu Mocarta, pitanje je ko bi drugi mogao biti kompozitor.

Kako bilo, reč je o izuzetno šarmantnom, razigranom delu koje zahteva visoku virtuoznost kvarteta solista i budnu pratnju orkestra.

Kvartet iz redova Filharmonije ponudio je odličnu kamernu muziku, fino delo i homogenost u interakciji.

I orkestar je takođe pružio suptilnu pratnju, iako je mogao da da malo više sjaja, posebno u prvom stavu.

Kao posebno iznenađenje na ovom matineu bila je kompozicija Džona Daulanda.

Ovde se mogao čuti engleski kralj laute renesanse u gudačkoj verziji koju je Štucman aranžirala sa svojom „Lachrimae antiquae“ koja je trajala nekoliko minuta.

Pod njenim dirigovanjem, Šumanova simfonija kao igra svetlosti i senki imala je dubinu i bogatstvo zvuka, bila je energična u skercu i sa svetlom jasnošću u završnom stavu.

Pitanje autentičnosti Mocartove Sinfonia concertante za duvačke instrumente raspravljalo se decenijama, bez konačnih rezultata.

Ovo pitanje nije bilo važno ni publici ni četvorici solista iz redova Minhenske filharmonije – u svakom slučaju, Sinfonia concertante je remek delo duvačke partiture.

Nakon što je izgubljena verovatno jedina partitura koja je bila u Le Grosovom posedu, tek u 19. veku se pojavila kopija koncertne duvačke simfonije koja je nepogrešivo pokazivala Mocartove crte.

Međutim, partitura je sada imala deo klarineta umesto dela flaute.

Da li je ovo adaptacija Mocartovog dela napisanog u Parizu ili kompozicija savremenika, još uvek je veoma kontroverzno argumentovano u istraživanjima.

U novom izdanju Mocartovih dela negira se autentičnost ”Sinfonia concertante”.

Skoro jedan vek „Sinfonia concertante ” se smatrala jednim od najvećih dela za ovu instrumentaciju.

Čuveni istraživači Mocarta smatrali su da je ovo srce duvačke muzičke literature autentično.

Procena se promenila sredinom 1960-ih.

Najnovije izdanje Topfelovog imenika premešta „Sinfonia concertante“ u dodatak a novo izdanje Mocartovih dela takođe opisuje delo kao „veoma sumnjivo“.

Mocartov boravak u Parizu 1778. je verovatno bila najneproduktivnija faza u njegovom čitavom životu.

Ako je „Sinfonia concertante” zaista potekla od njega, onda je sa ovog nesrećnog i razočaravajućeg puta barem ostavio remek delo duvačke muzičke literature.

Natali Štucman dirigovala je sa zadivljujućim zvukom, savršeno čujnim prelazima, uzbudljivim i gestovima bogatim vrhuncima i tonskim prelivima.

Štucman je imala veliki ansambl na raspolaganju koji je svirao kao za operu, ali koji je održavao tonsku smirenost, te ništa nije bilo bučno ili preterano naglašeno.

Njihovo trodimenzionalno modelovanje zvuka gotovo je učinilo da se osećate kao da zapravo slušate operu.

To je bilo zaista izuzetno nadahnjujuće.

Štucman je još jednom nepogrešivo pokazala da je trenutno jedan od najboljih dirigenta.

Jedan poletan i duboko inspirativan muzički matine u Izar-filharmoniji u Minhenu.