„Troksi“ su odličan uvod u baletsku umetnost

Zahvaljujući dobrom poznavanju gvozdenog baletskog repertoara i komičnih situacija na sceni, kao i zapanjujućom tehnikom muškaraca na vrhovima prstiju, poneli su status pozorišnog fenomena. Komedija se postiže preuveličavanjem slabosti, scenskih nezgoda i bajkovite banalnosti ozbiljne igre. Činjenica da krupna tela delikatno balansiraju na prstima kao labudovi, vile i princeze – prikazuje fantastičan duh vrhunske igre, ne rugajući se, već oduševljavajući iskusnu i početničku publiku. Pre nekoliko godina ova njujorška trupa je mesecima pre svojih nastupa u Beogradu i Novom Sadu rasprodala ulaznice! Zato dolaze ponovo na Beogradski festival igre, i to u Pozorište na Terazijama. Predstave su zakazane za 26. i 27. mart. O svemu ovome razgovaramo sa umetničkim direktorom Baleta Torijem Dobrinom.

* Šta mogu očekivati od vaših predstava oni koji možda nikada nisu gledali balet?

– Jednu dobru predstavu, spoj komedije i baleta.

* Šta želite da publika doživi?

– Želim da svi dobro provedu svoje vreme. Danas je to najvažnije, jer svima nam je uvek dan kratak i imamo malo vremena za sebe.

* Prema urnebesnim biografijama vaših igračica, odnosno igrača, može se zaključiti da se radi o velikoj trupi?

– Ako pogledate našu web stranicu, videćete da svi imaju žensko, odnosno umetničko ime, ali je tu i njihovo pravo ime. Ipak, postoji samo 16 igrača u trupi. Imamo igrače iz celog sveta, sa različitim godinama staža u našoj kompaniji. Na primer, Robert Karter je sa nama pune 22 godine, a Filip Martin Nilsen je ovde 3 godine.

* Zašto su baš svi muškarci?

– Prvobitno su naše predstave bile zamišljene kao šou-programi transvestita. Međutim, žene koje su se oblačile i igrale kao muškarci, jednostavno nisu bile tako smešne kao muškarci u ženskim ulogama.

* Kako posluje jedna ovakva trupa?

– Mi imamo oko 200 predstava godišnje. Obično smo u januaru, februaru i martu u svojoj zemlji, to jest – na američkoj turneji. Tradicionalno krajem marta nastupamo u Kenedi centru, i to sa celim simfonijskim orkestrom. Zatim, u proleće idemo u Evropu. Svoju evropsku turneju ove godine počinjemo baš sa predstavama u Beogradu! Nakon toga imamo japansku turneju, zatim odlazimo u Australiju…

* Troksi stalno putuju?

– Da, brojne turneje Troksa obuhvatile su više od 20 velikih turneja u Australiju i na Novom Zelandu. Išli smo čak 39 puta u Japan, gde postoji brojan klub naših fanova. Deset godina za redom gostujemo i u drugim delovima Azije, često odlazimo u Južnu Ameriku i Južnu Afriku, a preko 100 turneja imali smo po Evropi.

* Koja je Vaša poruka za publiku?

– Samo dođite i budite spremni da se dobro provedite! I dovedite decu! Kada je trupa počela sa radom, i dugo nakon toga, predstave koje smo prikazivali nisu se smatrale prigodnim za decu. Srećom, društvo se promenilo i sada uvek imamo mnogo dece u našoj publici. Troksi mogu poslužiti kao odličan uvod u baletsku umetnost. Interesantno je kako se ovaj sadržaj danas smatra pomalo tradicionalnim.

Duhovit osvrt na klasičan balet

– Trupu su 1974. godine osnovali momci koji su bili dobri igrači, i još bolji komičari. Krajem 60-ih godina život u Njujorku nije bio ovako skup, pa je veliki broj umetnika baš u tom gradu eksperimentisao sa različitim vrstama pozorišta i komedije. Ideje nisu bile unapred određene finansijama. Zapravo, ovi momci su se okupili i postavili jedan zaista dobar program, koristeći tradiciju Mikija Runija i Džudi Garland. Tako je sve krenulo. Prošlo je više od četiri decenije godina, i bilo je mnogo uspona i padova. Osnovni cilj kompanije je ostao isti, a to je duhovit osvrt na klasičan balet. Sam naziv trupe već podseća na čuveni Ruski balet Serža Đagiljeva koji je početkom XX veka našao utočište u Monte Karlu… – ukratko prepričava istorijat Baleta Dobrin.

Dokumentarac o „Troksima“

– „Buntovnici na prstima“ su prvi dokumentarni film koji govori o našoj trupi. Premijerno je prikazan početkom februara 2017. godine. Film prikazuje sve ono što se događa iza scene, otkriva intimne priče svojih igrača, pokušava da objasni neverovatan uspeh naših predstava širom sveta. Aja Jung je odmah tražila ovaj film kako bi ga prikazala u Jugoslovenskoj kinoteci, pre našeg drugog dolaska u Srbiju. Mislim da film slavi jedinstvo ljudske zajednice, kroz različite priče o poreklu, snovima, ljubavi, gubicima, odlučnosti, upornosti… To je dokaz da balerina nije samo žena koja igra, već prava revolucija u naizgled blještavoj i naivnoj baletskoj tu-tu suknjici – priča Dobrin.