Trumbetaš Petrović: Promene u kulturi uvek se završe sa biće bolje

U produkciji američke muzičke asocijacije DŽipak (GIPAC – Global International Performing Arts Cost) iz Bostona i Kombank dvorane na renoviranoj sceni na beogradskom Trgu Nikole Pašića u subotu i nedelju izvedena je Mocartova opera „Don Đovani“, koja je okupila umetnike iz Beograda, Pekinga i NJujorka. Zahvaljujući dosadašnjoj saradnji sa DŽipakom, prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu sopran Jasmina Trumbetaš Petrović u ovoj produkciji imala je ulogu neke vrste „umetničkog organizatora“ ove predstave u kojoj peva rolu dona Elvire. Pevačica koja više od dve decenije suvereno vlada „gvozdenim“ operskim fahom – pre svega u Verdijevim i Pučinijevim delima, ovog puta oprobala se i kao komičarka, jer režija Aleksandra Nikolića Mocartovog „Don Đovanija“ vraća u 60. godine prošlog veka i nosi opersku verziju duha Felinijevih filmova.

– Dona Elvira je potpuni kontrast u odnosu i na celinu opere i na dona Anu i to ne samo glasovno, pošto je to uloga koju može da peva i mecosopran, nego i po karakteru. Ona je jedina tu, neću da kažem čvrstog karaktera, ali žena koja ne odustaje od svojih ciljeva i od svoje ljubavi prema don Đovaniju. S obzirom da je jedna suva bogatašica, koja misli da može sve da kupi novcem, zamisao reditelja je da ona hoće na prevaru da uhvati don Đovanija, ali joj to ne uspeva. Sve je to napravljeno tako da zasmeje publiku, da svi uživamo u toj predstavi, a ne da se bavimo kako ko peva, da li je to tehnički bilo ovako ili onako, mada su svi pevači koji učestvuju u predstavi uglavnom profesionalci. Većina je već pevala „Don Đovanija“, osim kineskog dela ekipe. To su pevačice koje su prvi put nastupile u tim ulogama. Za njih je to možda na neki način hendikep, ali i neko iskustvo da rade sa profesionalcima – kaže u razgovoru za Danas Jasmina Trumbetaš Petrović.

* Bez obzira na zahtevnost „Don Đovanija“ većina pevača smatra da je Mocartova muzika eliksir za glas.

– Svakako. Ja to sad vidim. U junu sam imala premijeru opere „Andre Šenije“, što je sasvim nešto deseto. Mocart ne dopušta da se rasplinjujete, nego morate da se držite striktno i tempa i pevanja. Nema tu manisanja, tako da je jako dobro za glas. Ja sam Mocarta pevala na početku karijere pre više od 20 godina. Prvi put u „Figarovoj ženidbi“ kao Suzana, potom kao Pamina u „Čarobnoj frli“ i poslednji put u ulozi Fjordiliđi u operi „Tako čine sve“. Sad se vraćam na „velika vrata“ u „Don Đovaniju“.

* Osim što pevate rolu dona Elvire kakva je još bila Vaša uloga u ovom projektu?

– Sticajem okolnosti predstavnike DŽipaka upoznala sam na mom koncertu pre dve godine kad su došli u osvajanje Srbije. Pozvali su me da učestvujem na njihovim koncertima i odatle je počela ta saradnja. Što se tiče „Don Đovanija“, ja sam tu kao neki supervizor – pomogla sam da okupe tim stručnih lica – našla sam reditelja, kostimografa, sve redom. U stvari ja sam posrednik, morala sam da sve te ljude pozovem i okupim na neki način taj umetnički deo ekipe da ne bi gubili vreme, koje je bilo veoma kratko za rad na predstavi. To je dodatna odgovornost i opterećenje. Ne znam da li ću to više da radim.

* Poslednja beogradska produkcija „Don Đovanija“, na kojoj su prvi put sarađivali Opera NP i Madlenianum, premijerno je izvedena u novembru prošle godine. Da li ste želeli da pevate u toj predstavi koju je režirao gost iz Italije Alberto Triola?

– Ne, nisam uopšte razmišljala o tome, jer sam toliko imala posla protekle sezone, da nisam mogla da dignem glavu. Pravo da vam kažem, nešto se nisam interesovala da pevam dona Elviru, ali sad to nisam mogla da izbegnem, jer su moji kineski prijatelji insistirali.

* U kojoj meri operski pevači u NP kad dođu u rang prvaka mogu da kreiraju sami i utiču na svoju dalju karijeru i izbor uloga koje će pevati?

– U nekom periodu života i karijere dođete u situaciju da stvarno možete da birate uloge. Da kažete ovo hoću da pevam ovo neću, mada je to individualna stvar – koliko očekujete od sebe, šta želite, da li treba da se još dokazujete, pokazujete. Ja sam došla sad u tu fazu, jer sam toliko toga otpevala da sad ne verujem da ću da jurim uloge, jer ni ranije to nisam radila. Uloge su mi se nametale same po sebi, a opet ima još dosta toga što nisam otpevala. Ali, došao je trenutak da mogu da kažem: „Ja bih sad htela da pevam to.“ Najgore od svega što može da vam se desi jeste da idete iz uloge u ulogu, što nije dobro ni zbog zamora materijala – vokalnog aparata. Takođe nije dobro ni da ulazite iz jednog u drugi repertoar, ali svaki pevač po svom nahođenju radi ono što je najbolje za njega, mada ponekad mi tu i pogrešimo.

* Postoje li uloge koje su na neki način odredile Vašu karijeru?

– Ja sam imala sreću da sam od samog početka krenula sa dobrim ulogama. Bila sam strpljiva, što je danas nemoguće. Počela sam s nekoliko manjih uloga, od „Boema“ i Mimi preko Mikaele u „Karmen“. To je sve išlo korak po korak. Trebalo mi je dugo vremena da shvatim da sam veliki glas i da mogu dosta toga da pevam. To se desilo kad sam prvi put otpevala prvu Verdijevu ulogu – Eleonoru u „Trubaduru“. Tu sam otkrila sebe i da mi Verdi leži. Od tog trenutka Verdija nisam nikako napuštala. Nekako se super osećam kad pevam njegove opere.

* Da li je ta postupnost razlog što ste prvi solistički koncert održali posle 23 godine pevačke karijere 17. maja ove godine?

– Ta neka moja iskustva i studioznost u radu nisu mi dozvoljavali da se pojavim tek tako. Sticaj okolnosti je učinio da tek posle više od 20 godina karijere sad napravim svoj solistički koncert koji je zaista bio, sad mogu reći, sjajan – ja sam jako zadovoljna. A zašto se to nije desilo ranije, pa možda se nisu složile kockice, možda nisam naišla na dobre saradnike. Verovatno to, možda neko nije imao sluha. To je zaista veliki zalogaj i nimalo nije lako to pripremiti i uraditi.

* Posle dve predstave „Don Đovanija“ u Kombank dvorani ženski deo podele 31. jula ima koncert u Smederevu, takođe u organizaciji DŽipaka. Da li je to reč o decentralizaciji kulture na delu?

– Pa, jeste. Mi smo već počeli da radimo na tome sa našim umetničkim udruženjem Jenejart. Upravo se završila prva godina našeg projekta „DŽepna opera“ koji radi na decentralizaciji kulture. Imali smo dosta predstava po manjim mestima i naišli smo na jako dobar prijem. LJudi su željni na periferiji Beograda i u srcu Srbije takvih sadržaja, ali nisu u mogućnosti da dođu u Beograd i veće centre da gledaju neku opersku predstavu. Mi „idemo na noge“ publici, pevamo na srpskom, radimo sa mladim pevačima koji se samim tim spremaju za scenu, dok mladoj i starijoj publici koja voli operu pružaju užitak da vidi nešto novo ili spozna da opera nije bauk i da je svima razumljiva. Premijera našeg prvenca Rosinijevog „Seviljskog berberina“ bila je u Vrnjačkoj Banji, a sa njim prošle godine „DŽepna opera“ je učestvovala i na Festivalu pobednika festivala u Rakovici. Naš „Seviljac“ je već bio u Muzičkoj školi „Manojlović“, Dadovu, bili smo na Sceni Palilula „Vlada Divljan“, čak i u Lazarevcu, gde je bilo krcato, prepuno i divno. Imamo još dosta toga da radimo. Trstenik nas čeka, razni drugi gradovi. Imamo u planu i druge opere, kao i koncerte, radimo scene iz opera. Ima tu puno projekata koji čekaju svoj trenutak da se izvedu.

* Da li danas umetnici imaju više mogućnosti da utiču na kulturnu politiku?

– Puno je mojih kolega koji su ušli u politiku i ja očekujem od njih da utiču na to da dođu bolji dani za kulturu, da se više radi, da se da veća finansijska podrška.

* Da li je vlast kojoj ste dali podršku ispunila Vaša očekivanja?

– Ne možete očekivati da se za godinu-dve neke stvari reše preko noći. Da bi se nešto uradilo i neke stvari pomerile potrebno je nekoliko godina. S druge strane, koliko se dugo bavim pevanjem i koliko sam u ovom poslu, nekako se svaki put sve završi na onom „biće bolje“. Sad ne znam, sa ovim mojim godinama, karijerom i biografijom jednostavno nemam vremena da se bavim tim stvarima. Ono što mogu, ja sama uradim sa nekim svojim prijateljima, kolegama koji isto misle kao ja, kao što smo napravili ovo udruženje Jenejart. Mislim da su to neki pionirski pokušaji da odvedemo operu u centar Srbije, na periferiju Beograda ili tamo gde treba. Mislim da je to dovoljan dokaz da se borimo za kulturu. Svakako da je podrška države potrebna i te kako, ali potrebni su i vreme i određeni tim istomišljenika koji će se boriti za istu stvar. Pojedinac ne može ništa da uradi.

Nisam privilegovana zato što sam podržala Vučića

* Vaše ime našlo se na listama podrške predsedniku Srbije i SNS Aleksandru Vučiću u dva navrata – među 650 intelektualaca i 1.000 plus potpisa u kampanji „Zato što volimo Beograd“. Postoji li veza između elitne umetnosti kakva je opera i politike?

– Ja sam potpuno apolitična. Ne pripadam nijednoj stranci. Razlog za to što sam dala podršku gospodinu Vučiću je što se znamo iz Zemuna godinama. Ja sam rođena u Zemunu, oni su počeli u Zemunu. Smatram da je on zaista ličnost koja ima neki svoj cilj. To nema nikakve veze i nemojte misliti da sam time što sam podržala takvu vlast privilegovana. Ja i dalje radim ono što sam radila.

* Pitanje je zapravo zbog čega umetnici sa velikim, uspešnim karijerama kakva je Vaša imaju potrebu da se na takav način politički opredeljuju?

– Nemamo mi potrebu. To se jednostavno nametnulo da se dobije podrška ljudi koji nešto znače u ovom društvu, ako to možemo tako da kažemo. I ranije je toga bilo i ne vidim zašto to sad nešto bode oči.

* Možda zato što mnogi imaju negativan odnos prema ovoj vlasti?

– Zato i kažem da se ja nikako ne bavim politikom. Ja se bavim kulturom, umetnošću, mene politika ne zanima. Može da me zanima neki dobar čovek koji će možda da nam pomogne da u toj kulturi da bude bolje. To može samo da me zanima, a ne da pravim neku političku karijeru.

Impuls

Ne računajući kašnjenje premijere mimo akademskih 15 minuta, premijera Mocartovog „Don Đovanija“, u režiji Aleksandra Nikolića, u subotu uveče u Kombank dvorani bila je iskorak u letnjem kulturnom životu Beograda. Iako je preambiciozno i prerano reći da je nekadašnji Dom sindikata nova operska scena u prestonici, dvodnevno izvođenje čuvene Mocartove opere moglo bi da bude impuls za pokretanje budućeg letnjeg operskog festivala na alternativnim beogradskim scenama. Jedna od poruka ove produkcije zvaničnim operskim kućama mogla bi da bude i da ne treba po svaku cenu insistirati na rediteljima iz inostranstva, ako već postoje domaće snage. Osim Jasmine Trumbetaš Petrović glavne uloge u Kombank dvorani pevali su: Vladimir Andrić, Dragoljub Bajić i Stevan Karanac, koji role don Đovanija, Laporela i don Oktavija uspešno tumače u aktuelnoj zajedničkoj produkciji NP i Madlenianuma. Na premijeri u subotu kao dona Ana i Cerlina debitovale su gošće iz Pekinga Vanže Žang i Žang Žang – obe su se snašle u svojim ulogama. Gost iz Metropolitena dirigent Gregori Bukalter dirigovao je orkestrom Vojske Srbije „Stanislav Binički“.