Tumač bolesti indijske dijaspore

Zbirka priča Džumpe Lahiri objavljena 1999. u SAD, a već naredne godine ovenčana je Pulicerovom nagradom i Nagradom Pena/Hemingvej.  Do sada je širom sveta prodata u 15 miliona primeraka. Na srpskom jeziku, u izdanju Lagunine biblioteke “Amerikana” pojavila se početkom aprila ove godine u prevodu sa engleskog Mile Perišić i Vuka Perišića. Autor pogovora knjige je Vladislava Gordić Petković.

Ovaj literani prvenac Džumpe Lahiri postigao vrtoglavu međunarodnu slavu, iako su izdavači dugo pre “Tumača bolesti” odbijali njene rane radove. Sama autorka, rođena u Londonu u porodici indijskih migranata iz Zapadnog Bengela, koja je veći deo života provela u SAD, a sada iz porodičnih razloga živi u Rimu, kasnije je objašnjavala da u to vreme “nije bila svesna da je spoj indijsko-američkog iskustva njena tema, jer je želela da bar pisanjem natera ta dva sveta da se izmešaju, pošto za to nije bila dovoljno hrabra i zrela u životu”.

Iako je joj je ova zbirka od devet priča koje teku od Indije do SAD i natrag, donela svetsko priznanje, u Indiji nisu svi bili spremni za njeno otvoreno, realistično, koliko i poetično, pisanje o najtananijim i najosetljivijim ličnim i porodičnim problemima i dilemama indijske dijaspore u kome važno mesto ima i očuvanje, preispitivanje  i traganje za identitetom u zapadnom načinu života. Lahiri piše na engleskom, a nekoliko posednjih godina na italijanskom jeziku za koje tvrdi da su “neka vrsta njenog jezičkog egzila”. To nije prepreka da se njena autorska poetika rangira rame uz rame sa najvažnijim imenima indijske literarne dijaspore poput Salmana Ruždija, Rohinton Mistri, Amitava Goša, Kiran Desai, Bharati Mukardži….

– Džumpa Lahiri je u književnosti indijske dijaspore sam vrh. Ona je, zapravo, kvintesencija jednog ogromnog indijskog književnog talasa koji zapljusnuo obale svetske proze. Definisati njeno mesto unutar neke geografske date je jako problematično: čiji je ona pisac je zapravo? Indijski u Americi, američki? Problematizovanje njene pripadnosti je danas suštinsko pitanje za ogroman broj pisaca. Mnogi od njih pišu na engleskom jeziku, ali izbor jezika ne anulira niti rešava nacionalnu, etničku ili kulturalnu pripadnost. Pakistanski pisac Zulfikar Ali Goze živeo je u Indiji, Pakistanu, Americi i Brazilu, pisao na urdu, engleskom i portugalskom i sve ga ove zemlje svojataju kao svoga pisca. No to ne znači da, klasifikatorno, pripada ijednoj. Ta anacionalna situacija potpuno dekonstruiše naš tradicionalni pristup – kaže za Danas Miroljub Stojanović, stručnjak za indijski film i književnost, odgovarajući na pitanje da li je uopšte moguće geografski definisati književnost Džumpe Lahiri.

Kada je reč o njenoj književnosti – načinu pisanja i izboru tema o očuvanju identiteta u tuđem svetu, odnosima među ljudima različitog porekla, tradicije i vaspitanja, koji su joj otvorili vrata i na filmu i na televiziji, Stojanović  parafrazirajući rečenicu Vladislave Gordić, tvrdi da Džumpa Lahiri “otvara novi nivo senzibilnosti u realnosti”.

Upitan koliko se generanlo indijska pisana i filmska umetnost bave problemima dijaspore, sudaromindisjske tradicije i drugačijeg života u drugim delovima sveta, koji su Lahiri toliko bliski i važni, Stojanović ističe da“indijska književnost pitanjima migracije bavi daleko više od indijskog filma” i da su “neke od najrelevantnijih indijskih knjiga neodvojive od migracijsko-migrantskog pitanja”.

– Još od vremena Barati Mukerdži, u nas potpuno nepoznate i neprevedene spisateljice, sa statusom modernog klasika, tema migranata ostaje narativni prioritet. Od  njenog čuvenog romana “Žene” iz 1975, pa do knjiga Banerdži Divakaruni i izvanrednog romana Sundževa Sahote “Godina Izbeglih”, inkorporacija migranata i migrantsko pitanje postaje jedno od najizazovnijih – napominje sagovornik našeg lista Miroljub Stojanović.

On takođe ukazuje i da su “književnosti indijskih pisaca koji ne žive u Indiji i onih koji stvaraju u Indiji začuđujuće komplementarne”.

– Lično, vidim je kao jedan književni organon. Ne radi se samo o tome da je Indija permanentna preokupacija, da ne kažem opsesija i jednih i drugih i da, tematski, prozilazi iz konvergirajućih činilaca. Oni koji pišu na engleskom su u boljoj poziciji da budu međunarodno afirmisani i čitani. U samoj Indiji ima ne mali broj izvanrednih pisaca i spisateljica. Uzmimo Mahasvetu Devi. Ona piše na bengalskom jeziku, nominovana je i za Nobelovu nagradu, razina njenog pisanja i čitav književni spektar njenog promišljanja Indije nije ni u kakvoj koliziji sa svetom jedne Čitre Banerdži Divakaruni, na primer, koja živi u Americi i koja se proslavila kao ”američki pisac”! Najzad, postoje inidijski pisci koji pišu na  engleskom jeziku a žive u samoj Indiji. Roman Šaši Tarur “Veliki indijski roman” je ultimativno delo, moderni klasik. Anita Desai, koja do danas skandalozno ostaje bez Nobelove nagrade, dugo je, pre profesure u Masačusecu, živela u samoj Indiji – objašnjava Miroljub Stojanović.

Pisac kratke forme i romana

Pisac kratkih priča, romana i eseja, profesor kreativnog pisanja na Univerzitetu Prinston, Džumpa Lahiri rodila se kao Nilanjana Sudeshna.

Od najranijeg detinjstva živela je u SAD –  odrasla je na Rod Ajlendu, uz povremene posete Kalkuti zbog porodičnog instiranja na negovanju bengalske tradicije, a na Univerzitetu Boston stekla je tri diplome: engleskog jezika i uporedne književnosti, kreativnog pisanja i renesansnih studija.

U proteklih 12 godina objavla je dve zbirke priča – “Tumač bolesti” i “Nova zemlja”, kao i tri romana i dve knjige eseja. NJen roman-prvec “Imenjak” iz 2003, doživeo je i filmsku verziju u režiji čuvene američko-indijske rediteljke Mire Nair, a bio je objavljen i na srpski jezik u izdanju Narodne knjige.

Izdavačka kuća Vulkan objavila je “Novu zemlju” i drugi roman Džumpe Lahiri, čiji je naslov u srpskom prevodu “Sunce u njenoj kosi”.

NJen treći treći roman “Gde se nalazim”, napisan je i objavljen 2018. na italijanskom jeziku, a ove godine preveden je na engleski i štampan u NJujorku. Džumpa Lahiri uspešno sarađuje i u produkcijama TV mreže HBO.