Tužne statue

Budući nepomični, biće osuđeni jedan na drugog, naučiće svaki nabor na licu i uniformi svog zamrznutog partnera. Posle nekog vremena ogadiće se jedan drugom i linija kojom se susreću njihovi pogledi postaće talas negativne parapsihološke energije. Novogodišnji ukrasi zahvaćeni strelom mržnje eksplodiraće, motori automobila bugarskih turista zakašljaće se i ugasiti, svetla u vagonima metroa koji prevozi nikoga od nigde ka nigde će ispod tog mesta početi da trepere a „sledeća stanica Makiško polje“ obaveštenje sa zvučnika pomešaće se sa ruskim glasom, zbunjenim zbog nekakve podrumske grupne fotografije. Kada bi se pomerili, poput statue Anđela vode sa najavne špice serije „Anđeli u Americi“ ili Bronzanog konjanika iz romana „Petersburg“ Andreja Belog ne bi im bilo mnogo lakše, samo što bi međusobna mržnja bila zamenjena još većim užasom.

* * *

Srećni princ iz bajke Oskara Vajlda živeo je u palati okruženoj visokim zidovima i bio je srećan jer nije bio svestan kako njegovi podanici zaista žive. Kada je umro, gradske vlasti postavile su njegovu statuu na trg odakle je mogao da vidi švalju crvenih i hrapavih ruku koja veze cvet ljubavi na somotskom ogrtaču dvorske dame dok na drugom kraju sobe njen bolesni dečak traži pomorandžu koju ona nema da mu da. I da vidi mladog dramskog pisca koji se smrzava dok pokušava da završi komad. I malu prodavačicu šibica koju će otac da istuče ako mu ne donese dovoljno novca. Princ im, uz pomoć laste koja je odabrala da ostane sa njim umesto da sa svojim drugovima otputuje na jug, šalje delove sebe, rubin sa drške mača, safire iz očiju, deo po deo pozlate, sve dok ne ostane jadan i oronuo, sa lastom mrtvom od hladnoće pored nogu. Na takvog, bednog i neuglednog, još sa prokletom mrtvom pticom na postolju, jednog dana će usmeriti pažnju gradonačelnik u društvu gradskih većnika. Odlučiće da ga pretope u nešto drugo, jer kome su potrebne statue koje ne izgledaju srećno (ili, u nekom drugom slučaju, ponosno zamišljene ka budućnosti)? Bajka se u jugoslovenskom izdanju iz 1965. godine završava scenom u kojoj se gradonačelnik i većnici prepiru oko toga ko će od njih biti izvajan od ostataka Srećnog princa. Zapravo, imamo pred sobom redak slučaj korisne cenzure budući da se original iz 1888. godine nastavlja na scenu gde radnik u livnici sa čuđenjem primećuje da se srce Srećnog princa prepuklo od tuge zbog smrti laste i, uopšte, zbog lepote stvarnog sveta, ne da istopiti. Na koncu, sami bog zaključuje da su dve najvrednije stvari u celom gradu prepuklo srce i mrtva lasta te njih dvoje nastavljaju da večno žive u rajskom blaženstvu. Može se zamisliti problem pred kojim se 1965. godine našao urednik „Mladog pokolenja“. „Šta, Dorijana mu Greja, da radim sa ovim bogom na kraju?“, zapitao se sedeći u niskoj fotelji sa tankim drvenim nožicama i ispijajući tursku kafu koju mu je donela kafe kuvarica u teget radnom mantilu (ne može da bude i u borosanama pošto su ušle u proizvodnju 1968. godine, proverio sam). „Zašto sav taj religijski marifetluk“ – a koji je na kraju i prisutan zbog robovanja devetnaestovekovnoj formi bajke – „ne bismo lepo izostavili?“ I, gle, umetnost Oskara Vajlda postaje još bolja dok priča i dalje ima duhovni karakter, iako pre budističkog tipa. Nema nagrade. Srećni princ i lasta žrtvovali su, on gizdavost, ona život, iz ljubavi prema pomaganju drugima. Takvim duhovnim ratnicima, naravno, nisu potrebne nikakve statue, materijalni dokazi bitnosti i veličine.