Branko Stanković: Čovek je neodgonetnuta zagonetka

NJegov jedinstven pristup ljudima koje je predstavio u svojim pričama, kao i pristup temama iz davne, ali i bliske prošlosti prepoznali su i zavoleli gledaoci.

Za svoj rad je nagrađen domaćim i međunarodnim nagradama. Autentičan je i dosledan autor, što je na našem TV nebu retka pojava. U razgovoru za TV Danas govori o izazovima u svom radu, dokumentarnom filmu, ljudima čije je priče zabeležio.

*Emisija „Kvadratura kruga“, čiji ste autor, obeležava 20 godina emitovanja. Odakle ideja za takvu emisiju?

– Emisija je krenula sa emitovanjem u vreme kada je u Srbiji bio urušen sistem vrednosti, koji nažalost joj nije povraćen i tom emisijom želeo sam da vratim izgubljene vrednosti kao i da povratim čoveka njegovoj suštini od koje se u ovom obezljuđenom vremenu udaljio. Možda sam malo i idealizovao čoveka, čak i kroz špicu emisije u čijoj slici je ona Leonardova skica po Vitruviju, na kojoj su predstavljene idealne proporcije čoveka. Pošto je u matematici najveća zagonetka kvadratura kruga, u životu je to čovek i zato takav naziv emisije, a tog čoveka ni posle 20 godina rada još nisam uspeo do kraja da odgonetnem.

*Za sve ovo vreme ispričali ste razne priče o raznim ljudima. Često su bile teške i tragične. Nikada niste skliznuli u patetiku, sačuvali ste dostojanstvo tih ljudi, kako ste u tome uspeli?

– To mi je bio i cilj. Uvek sam vodio računa da im ne pogazim jedino što im je ostalo: ponos i dostojanstvo. O svemu onome što nisu imali kroz život, govorim pre svega o deci, brinuo sam da im spasem to, jer džaba im sutra sve to što dobiju i što im se promeni život ako izgube ono što čoveka čini čovekom, a to su između ostalog ponos i dostojanstvo.

* Čini se da je upravo vaša emisija povratila dostojanstvo pravom istraživačkom novinarstvu…

– Ne znam koliko je to tako, neka to kažu kritičari. Mnoštvo je realizovanih projekata gde su se radila ozbiljna istraživanja, kao na primer o logorima za decu u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, gde sam pola godine istraživao tu temu, tražeći često po tri izvora da napravim poređenja o broju dece koja su stradala u tim logorima, da me sutra neko ne bi prozivao. Uporedo uz istraživanje te teme svake sedmice sam imao premijeru i obrađivao druge teme za emisiju. Recimo, projekat o tome kako su Srbi u Albaniji postali Albanci i kako su vremenom asimilovani, ili projekat o Kašubima: narodu kako sam ga nazvao ‘poljskim hazarima’ koji su bliži nama nego Poljacima, a osnovali su grad Gdanjsk. Bilo je i laganijih tema koje možete realizovati za dva dana bez nekog velikog truda.

* Autor ste mnogih nagrađivanih dokumentarnih filmova, koliko se prepliću forme TV priloga i dokumentarca?

– Pošto sam predavao dokumentarni film na Akademiji lepih umetnosti, studentima sam govorio da nema velike razlike između dokumentarne emisije i dokumentarnog filma. Moj pristup je inače takav da unosim filmske elemente u televizijsku formu. To je jedan od razloga, pored nagrada, zbog koga mi je Akademija filmske umetnosti i nauka dodelila zvanje akademika filmske umetnosti. U obrazloženju se navodi da je to zbog brojnih domaćih i međunarodnih nagrada za filmsko stvaralaštvo, a i zbog primene filmskih standarda u televizijskoj formi. To se kod mene mnogo ne razlikuje. Zbog sedmičnog ritma emisije nermam vremena da idem da tragam i pravim filmove. Osamdeset odsto filmova koje sam uradio, oko 40 su prepravljene dokumentarne emisije, od njih su napravljene filmske priče.

*Koliko su vaše priče univerzalne, imaju li odjeka van Srbije?

– Dobijam povratne informacije mejlovima, čak i telefonom od ljudi ne samo iz bivše Jugoslavije i sa Balkana. Iznenadilo me je kad mi se iz Italije javio Marko Mata, čovek koji je imao devojku Srpkinju i počeo da uči srpski fasciniran Kvadraturom kruga. Onda sam u kafani „Kod Grka“, kako samo zvali „Mali Taš“, sreo Vojkana Borisavljevića, koji je bio direktor Bemusa. On je hteo da me upozna s prijateljem Italijanom čija je žena iz Zemuna, a on je bio operski pevač koji je jedne godine otvorio Bemus. On je u Italiji gledao emisiju. Bio sam iznenađen, mislivši da se šali. Kad sam ga upoznao, pitao sam čoveka šta je gledao, a on me je podsetio na priču o Bošku i Admiri iz Sarajeva. Još jedan Italijan sa severa Italije uči srpski gledajući Kvadraturu kruga. To je bilo šokantno. Ili da se u Americi okupila grupa uglavnom naših studenata sa studija teologije u Libertvilu. Oni su se čak organizovali i kupili traktor jednom dečaku, Miliji Jeliću iz iz Radobića kod Mionice posle priče o njemu.

Dok je Bojana Lekić bila glavna i odgovorna urednica Informativnog programa, Kvadratura kruga je postavljena kao autorska emisija, ona je tu emisiju htela da prodaje drugim televizijama. Što se tema i načina rada tiče, zadovoljavali smo kvalitete, ali tehničke standarde nismo.

*Ima i „pokušaja Kvadrature kruga“ na drugim televizijama. Kako gledate na to?

– Ima, ali pod ovim nebom ima mesta za sve. Dešavalo se da su čak išli tragom mojih priča, odmah posle petnaest dana su je emitovali, a ja sam bio često takav da sam se negde u medijima izleteo najavljujući ono što radim, pa su tako jednom otišli sa Prve, napravili emisiju o Beratu i emitovali je pre mene. Ali, meni niko moje znanje i umeće ne može oduzeti. Nedavno su priču o najstarijoj ergeli na Balkanu, Borikama, koja je uništena, gde su političari i tajkuni u sprezi, emitovali na Televiziji Republike Srpske, došao je momak iz Istočnog Sarajeva, išlo se mojim tragom, vidi se po rečenicama koje su izgovarane. Ne zameram ja tim ljudima. Ovo je vek kopija. Uvek je bilo kopista i uvek je bilo originala.

*Kako vidite budućnost dokumentarnog filma i izraza u vremenu novih tehnologija?

– Budućnost je potpuno neizvesna. Dokumentarnog programa na ovim prostorima odrekla se većina televizija sa nacionalnom frekvencijom. To je forma koja se ne neguje, ne zbog troškova koji su često izgovor, nego zbog nerazumevanja ljudi koji rukovode, a s druge strane zbog nespremnosti autora da se upuste u takav poduhvat. Kad ste dokumentarista, morate da vladate ne samo novinarskim zanatom, već i rediteljskim i scenarističkim, a i da poznajete montažu. Studentima sam govorio da montaža počinje na terenu. Pitali su kako, a ja im kažem da će doći u montažu, fali će im da spoje dva kadra po zanatu, neće ih imati jer nisu rekli snimatelju šta im treba. Zato se onda koriste oni efekti od pretapanja pa nadalje, gde se sakriva neznanje. Kod mene je čist rez i dalje gde se spajaju dva kadra, kao što se nekada radilo u dokumentarnoj i u igranoj formi.

*U svojim emisijama negujete kulturu sećanja, koliko je ona važna?

– Celu drugu specijalku koja će ići 19. februara posvetio sam upravo tome, kulturi sećanja i pokazao šta smo kroz dvadeset godina prikazali gledaocima Kvadrature kruga. To je period od hiljadu godina koje smo fragmentarno uspeli da spakujemo u pola sata: od Nemanjića, preko Karađorđevića, junaka Prvog svetskog rata, pa do ljudi koje je iznedrilo novije vreme koji su zadužili ovaj narod. Pitam se kakve temelje možemo da gradimo i kakvu budućnost ako nemamo oslonac na tim starim vrednostima i onome na čemu smo vaspitavani i ono na čemu smo uzdizani. Ja to tako doživljavam, zato i negujem kulturu sećanja koja je nažalost u ovom srpskom narodu malo prisutna.

*Kakvi su planovi za budućnost Kvadrature kruga?

– Nadam se da će još trajati, da ću još imati snage da radim, da se neću istrošiti u temama i idejama, mada imam tih padova i trenutaka kad ne znam šta ću da radim za mesec dana. Pomislim: gotovo je, nema više ideja, dižem ruke zato što je već ispričano gotovo 2.000 priča. Ove godine će biti hiljadita emisija, to je mnogo za jednu dokumentarnu formu i za emisiju koja traje 20 godina.

*Kako se Branko Stanković suočava sam sa sobom posle priča o teškim ljudskim sudbinama koje je napravio?

– Branko Stanković i pored godina koje ima ne ume ni dalje sam sa sobom, ne ume da pređe kućni prag da ne prenese tu emociju, tuđu patnju, tugu, bol. Desilo se jednom kad me je žena pitala šta sam radio tog dana, ispričao sam joj priču sam o tom malom Miliji Jeliću, koji je bio čovek i domaćin sa 12 godina, život ga je na to naterao, on je pustio samo suzu na kraju koju je celi dan nosio, e ja sam nosio taj grč i tu suzu i onda mi je, dok sam pričao ženi krenuo potok suza. To jeste neprijatno, ali je izašlo iz mene. Još uvek nisam naučio da to ne prenesem, a možda nemam pravo zbog porodice. Čak sam pitao prijatelje, neke lekare kako ih uče da ne prenesu kući ono s čim se suočavaju, odgovorili su mi da i oni delom žive sa tim, ali da su s vremenom naučili da naprave otklon, ja još uvek nisam.

*Koje su vas priče ‘obeležile’?

– Mnoštvo je tih priča iz različitih segmenata. Ne mogu zaboraviti priču o Bošku i Admiri, i danas mogu da gledam tu emisiju i da me uzdrma emocija, jer sam i sebe mnogo uložio u tu priču. Znam u kakvim uslovima je snimana, a tek šta su njih dvoje doživeli. Ne mogu da zaboravim tog Miliju ili braću Dikiće, koji će biti u specijalki. NJih smo izmestili sa Kosova i uz pomoć plemenitih ljudi im napravili kuću. Ne mogu da zaboravim ni priče o sjajnim studentima koje smo radili i promovisali ih. Jedan momak iz Bora je sa 26 godina završio Medicinski fakultet, bio na četvrtoj godini stomatologije i na završnoj godini teologije i uz sve to upisao postdiplomske studije na maksilofacijelnoj hirurgiji, hteo je da spoji te dve grane. Za takvog čoveka nije bilo posla u ovoj zemlji, otišao je. Ja to ne mogu da oprostim ni ovoj državi, ni dekanu Stomatološkog fakulteta koji nije imao razumevanja da ga primi na posao, samo je rekao da su popunili broj za narednih pet godina. Ne mogu da zaboravim ni Mijake, staro srpsko pleme u zapadnoj Makedoniji gde sam istraživao, jer su već počeli da ih svojataju drugi. Pre snimanja iščitao sam doktorsku disertaciju Tome Smiljanića, prvog makedonskog doktora etnoloških nauka, koji je još 1930. godine svoj doktorat pod nazivom „Stara srpska plemena Mijaci i Brsjaci u južnoj Srbiji“ odbranio na Sorboni. To mi je dokaz, jer ja nisam od ljudi koji će svojatati nešto i reći da je srpsko a nije.