TV kritika serije „Kalkanski krugovi“: Ni da otkineš, niti da prenebregneš

Iz navedenog se za producente serija i urednike televizija mogu izvlačiti određeni zaključci. Sadržaj je žrtvovan na nivou percepcije, ukoliko se emituje u svakodnevnom ritmu, i nije sažeta event dramaturgija poput „Porodice“.

Stoga, čini se npr. da bi „Radio Mileva“ mogla biti zavodljivija jednog dana u reprizi, kao što se desilo sa „Sumnjivim licima“.

Ergo, a kako se ne bi, kao u propuštenim „Kaljavim gumama“ ogrešili u retrospekciji jedne serije kao solidnog vrednosnog suda velike uloge (Gorica Popović), vratimo se unazad skoro završenim „Kalkanskim krugovima“.

Televizijska serija Đorđa Milosavljevića (FireFly) i Milana Karadžića je zapravo ostvarenje vredno pažnje glavne glumice Ivane Zečević.

Kao i u karijeri reditelja taj tzv. drugi film je uvek najvažniji.

Kada smo i ne znajući za „Krugove“ i „Porodicu“, ovde pisali o „Močvari“, anticipirali smo da će Jana Bjelica (1999) i Ivana Zečević (1998) – akonto „Grupe“ iz 2019. predstavljati skoru budućnost domaće kinematografije i nismo promašili. Ivana ima izražajnu specifičnost i poseduje energiju nalik nekadašnjim dvema najznačajnijim zvezdama zlatne epohe ’80-ih – Sonji Savić i Mirjani Joković.

Njena teenage komunikacija je verodostojna iako je dramaturgija ove serije preopterećena brojnim narativnim tokovima, a kasting prezasićen nedovršenim likovima i nejasnim motivima.

Milosavljević je dosledan svom stivenkingovskom porivu insistiranja na zapletu proisteklom iz disbalansa prošlosti u ključu epske fantastike.

Više negoli našim očekivanjima i svom bogatom portfoliju da preuzme volan srpske dramaturgije velikih epizoda o običnim ljudima od počivšeg Gordana Mihića.

Školski je ovde posložen red socijalne tematike tranzicije, krimi hronike, generacijske Z identifikacije, ali kome i čemu cela scenografija šumskog zabrana kao raspleta oličena u provincijskim mitovima samo odmaže.

I onda je Veliborovo ničije dete u posledicama varijacija na Balšinog mlađeg brata iz „Tajkuna“, opšti utisak poput „Duga moru“, ni da otkineš na, niti da prenebregneš seriju.

Odnosno u meri uporedivosti mizanscena Diznijeve lepotice i zveri, opet i na kraju samo izvanredna uloga Mione, napisana za Ivanu Zečević, zbog koje smo gledali seriju.

Štaviše bolje nijansirana od ličnog utiska preglumljivanja Žarka Lauševića, s čime se po prvi put srećemo kod ovog velikog glumca.

I naspramne neuverljivosti tunjavog oca i klišeiziranog zavodnika u tumačenju Vojina Ćetkovića.

Kao da reditelji određene glumce drže fotorobotima, pa je ovo ponovljeni karakter iz „Tajne vinove loze“ iako je Ćetković u „Realnoj priči“ pokazao da je jedini dostojni naslednik Gage Nikolića, onakvog iz „Nešto između“.

Dakle mogao bih da se kladim šta će sledeće da igraju Srećković – Kubura ili Nela Mihajlović, ali ne i Marko Gvero, čija je moć transformacije za divljenje i poštovanje.

Ne postoji slaba epizoda ovog Džoni Gudmena srpskog filma – TV serija, poput Pavla Vuisića nekad, njegov je gabarit samo početna dobra predispozcija.

Iako se danas tako kaže, da su serije nova beletristika, uprkos žanrovske različitosti, kao da Milosavljevićevim proizvodima nedostaje čitalački fokus preview, kakav imaju novi dobri romani pre no što se dramatizuju za pozorište ili film.

„Kalkanski krugovi“ su otvorili previše nedoumica i epiloga.

Ako sam/smo i mogli da shvatimo ljubavni trougao u kome su Nina Janković i Nataša Ninković, uopšte nisam razumeo funkciju uloga Zlatije Ocokoljić i Nine Nešković.

Sem ukoliko se potonja nije vratila kući trudna iz Studentskog grada iz drugog Milosavljevićevog projekta „Preživeti Beograd“.

Utoliko pre, serija je možda pre mogla biti zanimljivi generacijska prilika provincije kao što je „Jutro će promeniti“… slika našeg metropolisa danas.

Dobro je što se radnja i događaji izmeštaju iz prestonice, ali kao da su scenografi novih serija nedovoljno inspirisani ili lenji – šta li, da nam daju ovde Aranđelovac, Negotin ili Suboticu (iz „Tajne vinove loze“) u prepoznatljivim kadrovima.

Kreativnost jednog pojedinca je danas nedovoljna, konceptualno prevaziđena.

Vreme je da se profesor Đorđe Milosavljević inauguriše u krovni autoritet scenarističkih radnih soba.

Produkciji „Kalkanskih krugova“ kompliment za konkretnu akviziciju. U budućnosti koja pripada dramaturgiji zasnovanoj na istinitim događajima, triger fikcije biće transformacija novih lica kao Ivane Zečević.