TV serija "Trepalijum" pomerila granice žanra

Emtiovani su najbolji programi francuskih i nemačkih javnih televizija. Informativnim programom sopstvene produkcije izborio se za status „ozbiljne“ i ugledne televizijske kuće. A u međuvremenu je razvio i sopstvenu produkciju dokumentarnih i igranih programa. Dobar deo Arte produkcije može se videti na RTS 3, a njegova francuska verzija nalazi se u ponudi većine ovdašnjih operatera. Sadržaji koje je emitovao navodili su na razmišljanje i diskusiju poput pre nekoliko meseci emitovane dokumentarne serije „Isus i Muhamed.“

Ista priča se ponovila pre nešto više od mesec dana. Emitovana je serija od šest epizoda „Trepalijum“. Radnja serije smeštena je u blisku budućnost. Recimo da je reč o 2050, budući da se eksplicitno nigde ne spominje kada se radnja dešava. Sve počinje zlokobnom rečenicom „Početkom 21. veka bilo je 20 odsto nezaposlenih, sada ih je osamdeset odsto“. Kako bi se vlasti imaginarne države rešile nezaposlenih i socijalnih davanja što im pripadaju odlučuju da podignu „Zid“, a sve počinje da se događa trideset godina nakon izgradnje zida. Nezaposleni odnosno „neaktivni“ smešteni su u Zonu u kojoj je vreme stalo, sve podseća na sedamdesete, dok zaposleni odnosno „aktivni“ žive u „Gradu“. Tamo je sve u staklu i mermeru. Sve se postiže pritiskom na dugme. „Aktivni“ neprestano žive u strahu da mogu „zbog smanjene produktivnosti“ biti prebačeni u Zonu odakle im povratka nema. Povremeno se dogodi da vlasti Grada izraze želju za „solidarnim zapošljavanjem“, pa je tako raspisana lutrija za 10.000 srećnika koji će konačno moći da postanu zaposleni i da zarađuju. Glavne uloge tumače Leoni Simaga i Pjer Deladonšans. Autori su Antare Basis i Sofi Ije.

Ugledni francuski nedeljnik, posvećen kulturi i televiziji „Telerama“ predstavljajući ovo ostvarenje piše: „Kako živeti, voleti i odgajati decu kada se rad jedino vrednuje kroz iznos na tekućem računu? Ovo pitanje serija postavlja kroz (pre)bogatu galeriju likova. Scenario je toliko dobro napisan da prepliće melodramu, politički triler, porodičnu dramu.“ Počelo je da se govori o tome kako je na pomolu druga sezona serije, ali iz Artea poručuju da nikakvog nastavka biti neće.

Kada se pogleda cela serija, jasno je da je reč o antologijskom ostvarenju koje je već pomerilo granice žanra. Aluzije se naprosto, jedna za drugom, nameću. To je primetio i kritičar pariskog Monda Martin Delaje naslovivši svoju kritiku rečima: „Košmar ultraliberalne budućnosti“. Delaje doslovce piše: „Štaviše, vizija podeljenog i obezličenog sveta koju gledamo u seriji je sasvim moguća. Vidljivo je kako „neaktivni“ pružaju otpor, pored toga što svaki pokušaj pobune guše do zuba naoružani policajci, ima i inventivnijih pokušaja podrivanja kompjuterskih sistema na kojima ta bezočna i potpuno dehumanizovana vladavina moćne elite počiva.“

Posle svega ostaje utisak da ste pročitali novu verziju „1984“ DŽordža Orvela. Kada pogledate „Trepalijum“, priče o Velikom bratu izgledaju kao igra školice. Već nekoliko godina odvija se ova promena – TV serije postale su bolje od filmova. Sve dobre filmadžije su se prebacile na snimanje serija. Serije su postale remek-dela vizuelnih umetnosti. „Pravi detektiv“, „LJudi s Menhetna“, „Igra prestola“, „Peni Dredful“ samo su neki od naslova koji su promenili poimanje televizije kao medija. Promenio se i način gledanja televizije. U svetu već odavno ljudi ne sede pred ekranom već na nekoj od sprava „on demand“ gledaju ono što ih interesuje. Čuveni servis Netfliks koji je snimio slavnu „Kuću od karata“ je od takvog načina gledanja TV sadržaja napravio revoluciju. Polako ta navika prodire i na ove prostore. A „Trepalijum“ je nezaobilazni deo tog univerzuma. Neka od ovdašnjih televizija bi mogla i da nas počasti kupovinom i emitovanjem ove serije. Aluzija na ovdašnju stvarnost zaista nije malo.