Foto Dragana Udovičić /promo BDPPrvi put u karijeri, posle režija na gotovo svim beogradskim scenama ( najviše u Jugoslovenskom dramskom) i nekim od najprestižnijih u Evropi ( minhenski Folksteatar, Šaušpilhaus u Diseldorfu, Maksim Gorki teatar u Berlinu, bečki Burgteatar i Folksteatar, Teatar Bazel, Slovensko narodno gledališče u Ljubljani), Miloš Lolić predstaviće se i u pozorištu na Krstu.
Na Maloj sceni BDP “Predrag Pepi Laković”, večeras u 20 časova, i u nedelju, 6. novembra, sa njegovim rediteljskim potpisom premijerno će biti izvedena drama „Yenkee rose” Slobodana Obradovića. Ovaj Lolićev „debi“ izazvao je veliku pažnju kulturne javnosti od trenutka kada je najavljen, ne samo zato što je svaka njegova režija ovde važna za našu pozorišnu umetnost, već zbog kurioziteta koji je svakako zanimljiv i važan – u karijeri dugoj dve decenije koju prate najznačajnije domaće i evropske nagrade, u predstavi „Yankee Rose“ prvi put sarađuje sa svojom majkom, glumicom Danicom Maksimović, koja igra glavnu junakinju.
I mada Lolić na konferenciji za novinare, na kojoj je pre nekoliko dana najavljena premijera nove produkcije BDP i predstavljena njena autorska ekipa, nije želeo šire da govori o Obradovićevom tekstu, reč je, kako je izjavio za Danas, o duboko intimnoj i emotivnoj priči koja ga je u nekim stvarima podsetila na lično iskustvo, ono čemu je on svedočio o razvojnom putu svoje majke, gledajući kroz šta ona prolazi kao glumica.
– Ali, suštinski, ova priča me je najviše privukla jer zahvata ne samo detalje vezane za život pojedinca, jedne žene, već i neke šire fenomene. Čak nam daje nekakvu ozbiljniju tezu na temu savremenog sveta i vladajućih struktura, tako da omogućuje da se uhvati nešto tako intimno, ali i politički široko, i to mi je bila najveća inspiracija.
Prema rečima Slobodana Obradovića (sa Lolićem je sarađivao kao dramaturg pre desetak godina u pozorištu „Duško Radović“, na predstavi „Bog je di-džej“ po drami Falka Rihtera), „Yankee Rose“ ima puno duhovitog, ali i tragičnog, i nažalost, aktuelniji je danas nego u vreme kada je napisan.
– Ovaj tekst je davno nastao, pre više od deset godina, nekako je čekao trenutak da se dogodi, i dočekao je pravog reditelja. Kad sam ga pisao, određeni problemi kojima se bavi bili su primetni, ali nam je delovalo da su mali, i nadao sam se da će ova naša društva, i naša i globalna, vremenom ozdraviti. Ali, deset – petnaest godina kasnije – ne da ti problemi nisu nestali nego su metastazirali, i gotovo ih je nemoguće rešiti – izjavio je Obradović, ističući da je dovedeno u pitanje ono što suštinski mora da postoji u svakom čoveku, i što nas čini ljudima.
– Nekada smo se nadali da će postojati empatija, bavili smo se time zašto je nema, a danas, nažalost, kako vidimo kad otvorimo novine, čak ni reč empatija više ne postoji. To je ono što je strašno i mračno. Mislim da sada živimo u civilizaciji koja se odrodila od tog termina, i da je postavljen novi bog – jedina ljubav koja postoji u komadu „Yankee Rose“ jeste ljubav prema moći i prema novcu, a cena koja se za to plaća je strašna. Zove se usamljenost, jedna suštinska usamljenost. To zvuči mračno, i zaista jeste mračno, ali se u ovom komadu posmatra kroz prizmu crnog humora kojeg ima dosta – istakao je Obradović.
Na pitanje Danasa koliko „Yankee Rose“ apostrfira sa istoimenim britanskim pank hitom Dejvida Li Rota iz 1986. godine, Obradović je rekao da nema direktne veze, ali da u predstavi ima puno pop kulturnih referenci s kojima će publika moći da se identifikuje.
Stalni saradnik Miloša Lolića u gotovo svim predstavama koje je režirao u Beogradu, dramaturg Periša Perišić, angažovan je i na drami „Yankee Rose“, a na naše pitanje da definiše njen podnaslov, „Slike iz Amerike“, Perišić je izjavio:
– U pitanju je intimna mitologizacija Amerike u obradi Slobodana Obradovića, u kojoj on precizno locira problem i smešta ga u tačan vremenski i društveni okvir, a to su devedesete godine prošlog veka. To je fenomen ne samo američkog sna nego i medijatizovane stvarnosti. U tom smislu vraćamo se rodonačelnici tog žanra, koja je prekardašila pre svih Kardašijana, En Nikol Smit, koja je bila uzor za glavni lik u komadu. Ali, priča „Yankee Rose“ je specifina i, naravno, mnogo šira – ona zahvata neka od brojnih, suštinskih pitanja sveta u kojem živimo, zadire u kapitalizam, u sisteme moći, u nas same, našu otuđenost, intimu, beznadežnost i bespomoćnost da se odupremo tom globalno konstruisanom ustrojstvu – istakao je Perišić.
Za Danicu Maksimović ova saradnja sa sinom, posle toliko godina njegovog rada, kako je izjavila, bila je potpuno neočekivana, ponekad je čak mislila je da se neće ni dogoditi.
– Miloš je pronašao tekst Slobodana Obradovića i polazeći u Berlin samo ga je stavio na sto i rekao mi: “Pročitaj, pa ćemo se čuti”. Tako je i bilo, mada nisam ni znala šta sam pročitala, ali valjda to samo majci može da se uradi. Naravno, tokom rada bilo je teško odvojiti emocije majke i glumice. Shvatila sam da nisam ni poznavala svoje dete kao reditelja, jer nisam imala prilike da radim sa njim. Gledala sve što je radio i ovde i u Evropi, i mislila sam da je njegov rad konceptualno drugačiji od mnogih i naših i stranih reditelja. I jeste tako – rekla je Maksimović.
– Malo sam i otplakala. Bilo je teško, zato što Miloš ne želi da se predstavljaju bukvalne stvari. On želi pozorište čisto, tačno, precizno. Studiozan je u svemu. A i inspirativan, ume da priđe glumcu, da šapne. Umeo je i da urlikne na mene, da valjda pokaže da njegova majka nije ništa ispred drugih. I nisam bila, nadam se da mi kolege veruju, i da sam uspevala da svoj čuveni veliki ego malo smanjim, a opet, da pokažem energiju i umeće koje sam stekla tokom, sada već pedeset godina postojanja u ovom poslu.
Tema predstave „Yankee Rose“, prema njenim rečima, može biti unverzalna, jer se odnosi na uslove u kojima su žene živele, žive, i verovatno će još živeti, i može se odnositi na bilo koje ime koje nam se učini da bi moglo da stoji iza ove priče.
– Moj lik je žena koja se sve vreme bori i ima svoj lajtmotiv koji izgovara: „Ja bih pre umrla nego se predala“. Ona ide dalje, šta god da joj se događa, i tu je neka sličnost između nje i mene. Rad na ovoj predstavi bio je zabavan, inspirativan i vrlo zahtevan, nije sve teklo lagano. Da li je zadovoljan svojom majkom, to ćemo videti posle premijere. Na jednoj generalnoj probi mi je dobacio: „Bravo, Danice“, i tek su mi se tu noge odsekle. Nisam verovala da će to ikad da izgovori, ali desilo se – izjavila je jedna od naših najpopularnijih glumica, koja je svoju umetnost glume možda najviše pokazala u mjuziklima, obeležavajući kao prvakinja u dugom nizu godina repertoar Pozorišta na Terazijama.
„Yankee Rose“, u kojem ćemo je večeras premijerno gledati u ulozi glavne junakinje (lik majke), prema rečima Lolića, urađen je kao razuzdani, duhoviti, ali i duboko tragični mjuzikl, kao tužni vic o plavuši, i jedan posprdni pogled na patrijarhat.
Autorska ekipa „Yankee Rose“
U glumačkoj ekipi predstave „Yanke Rose“ su i Ivana Nikolić, Milan Čučilović, Sara Ristić, Luka Grbić, Ivan Zablaćanski, Amar Ćorović, Dimitrije Cincar – Kostić, Džonatan Mastor Lumbila, Mladen Lukić, Miloš Jakovljević i Iva Ilinčić. Dramaturgiju, pored Perišića, potpisuje i Aleksandar Radivojević, kostime Marija Milojev Marković, muziku i tekst songova kompozitorka Nevena Glušica, dizajn, izradu lutaka Zorana Milošaković Tasić, a scenografiju sam reditelj. U autorskom timu predstave su i Veroljub Naumović, Kristina Miljački, Dijana Molac (Scenska protetika: Sinergy FX, dr Ljiljana Mrkić Popović (scenski govor), Stefan Čamdžić i Luka Mijatović (asistenti režije), Katarina
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
