U Bitef teatru premijera predstave „Smrt i devojka“, u režiji Nikole Ljuce

Psihološki triler u kojem je svako od troje junaka u jednom trenutku žrtva, progonitelj i spasitelj, u začaranom krugu osvete, ucene, manipulacije, kako je na konferenciji za novinare podsetio Nikola Ljuca, imao je praizvedbu u Rojal Kort Teatru 1991, potom i na Brodveju u režiji Majka Nikolsa, a u filmskoj verziji u režiji Romana Polanskog.

Radeći na predstavi, Dorfmanova drama koja danas sve više dobija na aktuelnosti, kako je naveo reditelj, po mnogo čemu ih je podsetila na kultni film iz 1974, „Noćni portir“ Lilijane Kavani.

Paulinu, bivšu aktivistkinju kioja je ubeđena da je slučajni gost u vikendici njenog muža zapravo čovek koji je nekada zlostavljao i silovao u korist bivšeg režima igra Tamara Krcunović, koja je i producentkinja predstave.

Njena junakinja zarobljava svog dželata, vezuje i pokušava da natera da prizna šta je radio, dok paralelno testira poverenje i razumevanje svog muža…

– To je žena koja je preživela veliku traumu, i u priči ovog komada ona je u potrazi za dve stvari – jedna je da zaboravi traumu, da se vrati na zdrav život, da osnuje porodicu i da posle svega ima makar privid normalnog života, jer je vrlo zatvorena u strašnoj težini onoga što je doživela. S druge strane, ona je u potrazi za pravdom, ona se stalno preispituje i ne može da zaboravi, postoji velika autidestrukcija u njoj, zbog koje ne uspeva da se ostvari kao majka. To je ogroman proces emotivnog i psihičkog izlečenja osoba koje su žrtve, u koje bi trebalo da se uključi čitavo društvo, svi mi kao ljudi, a one su, nažalost, uglavnom usamljene u svom košmaru. Paulina koju igram prolazi kroz različite faze u potrazi za oslobađanjem od svoje traume, i u jednom trenutku i ona sama postaje progonitelj – ističe Tamara Krcunović.

Milana Marića videćemo u ulozi Paulininog muža, advokata za ljudska prava, koji je svestan zločina nad svojom ženom, ali nekako ipak ide linijom legalnosti i sistema…

– Kroz lik koji igram daje se komentar na ideju pomirenja u jednom podeljenom društvu, posle haosa koji je u Čileu trajao sedamnaest godina, i strašnih zločina koji su se dogodili. Ta ideja je nama vrlo bliska, i mnogo je komplikovano da sada neko dođe i kaže „hajde, pomirite se“, kad su tolikim ljudima uništeni životi, porodice, odnosi, ljubavi, ideja o životu, snovi… Tri stotine hiljada Čileanaca je tih godina vojne hunte (1973 -1990) pobeglo iz zemlje. Nije, dakle, tako lako posle svih tih događaja pružiti ruku. S druge strane, advokat za ljudska prava koga igram treba da bude predsednik komisije koja će raditi na tom procesu pomirenja, svestan je dubine problema i spreman je da se konfrontira sa onima koji su protiv tog procesa. Ali, kada se zločin koji se desio premesti u lično, u njegovu kuću, na osobu koju on voli najviše na svetu, i kada preko puta njega stoji taj dželat, postavlja se pitanje kako da donese ispravnu odluku. Tu je i treći sloj – pitanje poverenja. Koliko je nama potrebno da poverujemo da je žrtva – žrtva, i šta nam je sve potrebno od dokaza da bi žrtva pokazala da je žrtva. To nas se svih jako tiče i danas, i zato je ovaj tekst toliko aktuelan – rekao je Marić.

Pitanje silovanja, kako je istakao, kad pričate sa sudijama i advokatima, jeste jedan od najteže dokazivih zločina, jer se najčešće svodi na reč.

– To je u Srbiji danas takođe jako bitno – koliko je nama potrebno da poverujemo da je neko žrtva silovanja. Primer koji mi je delovao užasno je kada je u kampanji „Nisam prijavila“ za samo dvadeset četri sata više od dvadeset hiljada žena kod nas prijavilo silovanje – naveo je Marić.

Čoveka koji očigledno jeste dželat u predstavi igra Miloš Timotjević.

– Ključ predstave jeste u tome da on pokušava da nađe odstupnicu od svojih zločina, da vidi da li pravni sistem i njega ima na radaru, ali ja sam se tim čovekom više bavio na nivou toga što on nalazi opravdanje za ono što je uradio. Svako od nas kad nešto pogreši, prvo što uradi je da traži opravdanje za svoj postupak, a on nekako ima niz opravdanja zašto je doveden u tu situaciju – ima oca kome su oduzeli zemlju, ima brata u policiji, ima čoveka koji ga ucenjuje, niz stvari zbog kojih počinjete da ga razumete, a opet, ne želite da ga razumete. To je ona priča o čoveku koji je u logorima svaki dan uključivao gasnu komoru, i posle tvdio da je samo radio svoj posao. Nisam siguran da bi iko od nas mogao tako da postupi u nekoj situaciji, ali to se do kraja nikada ne zna. Samim tim ovaj lik je jako kompleksan, i ja sam ga tražio na nivou žrtve, takođe, jer i on je neka žrtva. Zločinac se ne postaje tako što jednog dana neko odluči da bude zločinac, nego postoji niz trauma i događaja koji ga dovode do toga – smatra Timotijević.

U autorskoj ekipi predstave su i scenografkinja Zorana Petrov, kostimografkinja Selena Orb, kompozitorka Janja Lončar.

Podrška nezavisnoj sceni

Predstava „Smrt i devojka“ urađena je u saradnji sa Gradskim pozorišrem Bečej, o čemu je na jučerašnjoj konferenciji za novinare govorio direktor ove kuće Zdravko Petrović, i Ustanovom kulture Ćuprija, što je, prema rečima Vladimira Vasiljevića prvo učešće ćuprijske Opštine na jednoj profesionalnoj predstavi.

„Smrt i devojka“, kako je istakao Miloš Latinović, direktor Bitef teatra, predstavlja podršku toj nezavisnoj sceni, za kojom će, kao primerom, možda krenuti i druge beogradske pozorišne kuće.