U borbi protiv gluposti razum i ludilo su saveznici

Ta činjenica nije promakla ni žiriju za Ninove nagrade za najbolji roman, te je ovo njegovo delo ušlo u najuži izbor ovog uglednog priznanja za 2017. godinu. Razgovaramo sa ovim vizuelnim umetnikom koji živi na relaciji između Beograda i Firence, gde predaje više predmeta iz vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni.

* Koliko vam je jezik vizuelne umetnosti pomogao ili odmogao u pisanju vašeg prvog romana?

– Često naglašavam koliko su to slični postupci. Zapravo, tekst je oduvek deo mog vizuelnog rada i godinama unazad ti su radovi sadržavali sve više teksta, sve dok se tekst nije „oteo kontroli“ i postao dominantan. „Luzitanija“ je nastala iz kratke priče koja je bila deo jednog takvog rada. Svakako su i reference iz savremene savremene vizuelne umetnosti bile sastavni deo nastajanja romana. Drago mi je bilo da od mnogih čitalaca čujem da su im se, čitajući, ukazivale mnoge vrlo jasne slike i to povezujem sa činjenicom da sam pišući zaista razmišljao u slikama, polazeći uvek od nekog prizora koji je ponekad bilo potrebno i nacrtati, ili makar shematski prikazati. U romanu su vrlo česta nabrajanja, raznih pojmova i stvari, poput raspoređivanja predmeta u prostoru. Drugi važan vizuelni metod je „montaža teksta“, jer razni su delovi romana nastajali posebno, u celinama koje je kasnije bilo potrebno raščlaniti, napraviti rezove i u njihovim spojevima pronaći nove slike kojima bi se ti spojevi povezali.

* Priče u „Luzitaniji“ su slojevite kao i likovi koji su veoma živopisni. Koliko se ludilo koje se na razne načine provlači kroz roman može posmatrati kao metafora društva u kome živimo? Odnosno da li je to dobar način da se ukaže na širi društveni kontekst?

– Ludilo o kome je u romanu reč nije suprotnost razumu, već njegovo naličje. Razum i ludilo su saveznici, koji jedno u drugom vide ključ za tumačenje onoga što im zaista predstavlja suprotnost, a to je ljudska glupost. Glupost je, a ne ludilo, suprotna razumu, jer glupost u sebi nosi planiranje, predumišljaj, a ima li šta nerazumnije nego biti glup s predumišljajem? Najgluplji postupci, a samim tim i najštetniji, često su ishod dugotrajnog planiranja. Ludilo je, s druge strane, lišeno planiranja, bespomoćno i ogoljavajuće, te samim tim u sebi nosi prenaglašenu, gotovo zaboravljenu ljudskost. Istorijski, ludilo je stanje izopštenosti sasvim slično drugim primerima izopštavanja kojima savremena društva obiluju. Zato se, u Luzitaniji, upravo ludilu daje ta državotvorna funkcija. Utopijska država Luzitanija veliki je borac protiv ljudske gluposti.

* Roman se i čitaocima i kritici veoma svideo. Nastavljate li sa pisanjem? Možemo li očekivati njegov nastavak ili…

– Svakako ne nastavak romana, makar ne u bukvalnom smislu, ali taj repertoar slika od kog je „Luzitanija“ nastala nije iscrpljen, i biće tu povoda za neke tematski bliske priče. Planirano je da se ove godine pojavi jedna zbirka kratkih priča, možda negde u septembru, naravno sa istim izdavačem – Besna kobila. Upravo radimo na uobličavanju te zbirke, na izboru i redosledu, a te su priče nastajale u raznim vremenima, neke i pre desetak godina, neke pre par nedelja. Rekao bih da ih s Luzitanijom povezuje to što se mnoge bave temom nestajanja, gubljenja, iščezavanja, temom koja je na mnoge načine danas aktuelna. Jer kao što kaže jedan od junaka Luzitanije, „stvari, ljudi i pojave nestaju u uzajamnom susretu i imenovanju, kroz zabrane i oslobađanja, u mnoštvu i samoći; nestaju pred pogledom i od pogleda, u sebi i u drugome; nestaju konačno kao ishod tako neutoljive želje za nestajanjem kakvu nijedna druga želja ne može da nadmaši“.