U džezu tragamo za novim saznanjem

Izvrsni profesori, talentovani učenici, stalna ambiciozna komunikacija sa svetom napolju, bilo da je reč o nastavku studija na najelitnijim visokim džez školama, ili o ozbiljnim koncertnim angažmanima još u srednjoškolskom uzrastu, neprekidno usavršavanje i brušenje znanja po najvišim standardima čini da na ovdašnjoj džez sceni, ali i na onima u inostranstvu, primetno raste broj umetnički sve upečatljivijih „stankovićevaca“. Jedna od njih, mlada džez pijanistkinja, vokalistkinja i kompozitorka Katarina Kočetova (2001), učenica završne godine MŠ „Stanković“ na DŽez odseku, uveličaće Svetski dan džeza nastupom svog KK Trija (Katarina Kočetova – klavijature, Dunja Popović – kontrabas, Bogdan Đurđević – bubnjevi) večeras sa početkom u 18 časova na popularnom Zidiću ispred Doma omladine. Ovo je i prilika za razgovor sa jednom od najmlađih zvezda nove džez generacije, koja i kao pijanistkinja i kao autorka najavljuje i te kako blistavu muzičku karijeru.

* Da krenemo od samog početka – kako se tebi, Katarina, ‘otkrila’ muzika u najranijem detinjstvu, koja je to tvoja najsnažnija prva muzička uspomena?

– Celog života, od najranijeg detinjstva, okružena sam muzičarima. Pošto su mi i roditelji takođe muzičari, imala sam prilike da se družim i upoznajem mnoge nove ljude iz tog sveta. Od ukrajinskih do svetski poznatih muzičara, kako sa pop i rok, tako i sa džez scene. Roditelji mi i dalje prepričavaju priče iz mog ranog detinjstva – kako su me vodili na koncerte B. B. Kinga, kako su mi puštali DŽona Koltrejna. Najsnažnija muzička uspomena mi je definitivno ona kada sam prvi put imala priliku da nastupam sa jednim od mojih najvećih idola – mojim ocem Maksom i majkom Ksenijom.

* Kako si i kada ti lično otkrila džez i poželela da ga sviraš i pevaš – da ne budeš samo slušalac i ćerka muzičara, već i sama interpretatorka i autorka? Ko su bili tvoji muzički heroji?

– Želja za džezom javila se u petom razredu niže muzičke škole, kada sam polako postajala svesna prave muzike. Shvatila sam koliko je džez u stvari interesantna muzika. Nije laka nimalo, što mi je zapravo probudilo neku želju da počnem da ga istražujem. DŽez je za mene nešto što nema granice. Mnogi muzičari „starije“ generacije smatraju da je džez propao, ali, po meni, džez je samo nastavio da se razvija svojim tokom. Muzičari eksperimentišu i igraju se sa svojom maštom uzimajući elemente iz „stare“ ere džeza, što je veoma interesantno, pogotovu kada ste vi lično baš ti koji hoće da izmisle nešto novo. Muzičari stalno traže nešto novo, isto kao što i ljudi pokušavaju da daju odgovore na otvorena filozofska pitanja i žele da saznaju smisao života, žele sebe da istraže. Isto je tako i u džezu – tragamo za nekim novim saznanjem.

* Komponuješ i svoje sopstvene kompozicije, u kom su one stilu? Planiraš li da ih snimiš i započneš sa stvaranjem svoje diskografije?

– Evo i moje omiljene teme. Obožavam da komponujem i pišem novu muziku. To je kao kada odvedete dete na peščanu plažu i ono počne samo da pravi kulu od peska. Komponovanje je definitivno nešto najdivnije što postoji. Preko svojih kompozicija možete u potpunosti da se izrazite kao čovek. Možete da izrazite svoje emocije i da budete svoji. Što se tiče mog stila pisanja, i dalje ga tražim. Volim da pišem pesme poput džez standarda, modalne kompozicije, pesme sa etno elementima… i dalje istražujem svoj stil.

* Upravo završavaš srednjoškolsko obrazovanje i nastavljaš svoje džez studije u Beču – kako si odabrala baš taj grad za svoj dalji razvoj? O kakvom konzervatorijumu se radi?

– Beč je definitivno jedan od najvećih muzičkih centara Evrope. Dugo sam razmišljala o tome koju bih akademiju upisala. U obzir sam uzimala i Amsterdam, Berlin, Grac, ali kada sam čula mog budućeg profesora, Olivera Kenta, oduševila sam se. Raspitivala sam se dosta o njemu i kod mnogih džez muzičara i kod njegovih studenata. Svi su rekli da je on sjajan muzičar i čovek, i da zna da svira i tradiciju i moderni džez, što je za mene najbitnije – da znate i staro i novo i pronađete svoj put i svoj stil. Kada sam otišla na prijemni, videla sam sebe tamo i rekla: „Ja ovde moram da studiram i da živim“, što će se i desiti od septembra ove godine. Zaista sam srećna i zadovoljna svojim izborom i drago mi je što u Beču neću biti sama, jer su već tamo i moji sjajni prijatelji i još bolji muzičari: džez pevačica Marija Miletić i džez gitaristi Igor Babić, Vuk Gligorijević, Nenad Jovanović, kao i mnogi drugi.

* Za Svetski dan džeza nastupaš sa svojim prijateljima iz škole „Stanković“ na popularnom Zidiću ispred Doma omladine. Predstavi nam, molim te, svoje kolege i vaš program ovom prilikom? Usput, koliko su Dom omladine i njegov Beogradski džez festival bili važni za tvoj muzički razvitak?

– Za Svetski dan džeza ove godine nastupiću sa svojim „KK Triom“ u malo drugačijoj postavi. Zajedno sa mnom u triju biće Dunja Popović, sjajna – ne samo džez – već i klasična kontrabasistkinja, i Bogdan Đurđević, svima poznat džez bubnjar, koji je nedavno nastupao sa Vasilom Hadžimanovim i mnogim muzičarima sa srpske i evropske džez scene. Sviraćemo modernije džez kompozicije u svojim aranžmanima, kao i moje autorske kompozicije. Što se tiče Doma omladine i Beogradskog džez festivala – veoma su uticali na moj muzički razvitak. Vrlo sam zahvalna i počastvovana što sam imala prilike da protekle tri godine nastupam na jednom od najvećih džez festivala u Srbiji. Želim zato da se zahvalim celom timu Doma omladine – koji me je gurao svih ovih godina – na toj meni važnoj podršci.

Koltrejn od malih nogu

– Pošto su mi roditelji i klasično obrazovani, a bave se džezom, obično u kući od klasike slušamo Rahmanjinova, Musorgskog, Vebera, a od džeza slušamo i pronalazimo nove melodije novih muzičara sa te scene, ali naravno ne zapostavljamo ni tradiciju – Fredija Habarda, Vejna Šortera, Vintona Kelija, Bada Pauela. Kada sam bila baš mala, roditelji su mi puštali „A Love Supreme“ DŽona Koltrejna, čega se ja ne sećam, ali sam, po njihovoj priči, tražila da mi puštaju samo to, iako je reč o vrlo teškoj muzici da se razume – kaže Katarina Kočetov.

Uloga škole u odabiru džeza

– Smatram da je školovanje veoma važno što se bilo koje muzike tiče, jer su profesori tu da nas nečemu nauče i upute na pravi put. Da nije bilo Muzičke škole „Stanković“, verovatno se ne bih bavila džezom onoliko koliko se sada bavim. Moj profesor, Aleksandar Grujić, divan čovek pre svega i sjajan muzičar, definitivno mi je promenio pogled, kako na muziku, konkretno džez, tako i na svet. Da nije bilo njega, ne bih znala pola stvari koje sada znam i ne bih razumela džez u onoj meri u kojoj ga sada razumem. Nema načina na koji mogu dovoljno da mu se zahvalim za sve to – naglašava Katarina ulogu svoje škole i profesora u svom muzičkom izboru i obrazovanju.