U Francuskoj se pisanje ne smatra ludošću

Dubina priče o potrazi za identitetom, kreativnim ostvarenjem, ljubavi, prijateljstvu, izdaji… u trouglu između bračnog para Anite i Adama i tajanstvene, tragične, ali po sve inspirativne Adel – Anitine zemljakinje s Mauricijusa, podstakla je srpskog izdavača da prekrši pravilo svoje Biblioteke Gral u kojoj objavljuje samo po jedan naslov savremenih autora. Presedanu će se, posle Portugalca Rui Zinka, pridružiti i Nataša Apana, jer je Clio tokom njene posete najavio da će u Gralu objaviti i njen poslednji roman „Pojas nasilja“.

– Za roman „Do sutra“ ne bih rekla da je autobiografski, mada sam u lik Anite unela mnogo sebe – tu njenu želju da piše, da se ostvari, ali se od nje, ipak, veoma razlikujem. Ona je veliko pomalo razmaženo dete – ima sve, ali uvek hoće nešto drugo. Rad na ovom romanu počeo je jako čudno. Našla sam se u nekom stanju nemogućnosti pisanja, a da nisam znala zašto – da li zbog toga što sam postala majka, da li zato što sam promenila mesto života ili zato sam se malo nelagodno osećala posle uspeha prethodne knjige, tek svaka ideja delovala mi je u tom trenutku nekako prazno. Zato sam počela da pišem svoj dnevnik o podeljenosti vremena i tako se rodila knjiga „Do sutra“. Koliko god to čudno delovalo, čekala sam svoju „Adel“ – inspiraciju toliko dugo, ali ona nije nikad stigla i zbog toga se ova knjiga na francuskom u bukvalnom prevodu zove „Čekajući sutra“. Pisala sam o onome što ne dolazi, a roman kao da se stvarao uprkos meni – kaže u razgovoru za Danas Nataša Apana.

* Za ostrvljane se misli da su samodovoljni i da imaju specifičan mentalitet. Da li ovim romanom razbijate te predrasude govoreći o promeni sredine, prilagođavanju, identitetu?

– Ja čitavog svog detinjstva i adolescentnog doba nisam gledala na sebe kao dete sa ostrva, ostrvljanku. Iako postoje ideje o ostrvljanima kao o ljudima koji su lepi, ali nisu mnogo inteligentni – jednostavni su, provode vreme na plaži, oko njih su voće i more, zapravo želim da pokažem da smo svi na neki svoj način složeni. Kad živite na ostrvu, ono što stvarno obeležava Vaš život jeste to što svakodnevno sve vreme vidite horizont i more oko sebe. Naš je svet tako mali, a vidik tako širok da smo prinuđeni da zamišljamo šta ima iza horizonta. To već postoji u našim glavama i mislim da mogućnost prilagođavanja kod ostrvljana možda malo više razvijena.

* Na francuskom jeziku počeli ste da pišete sa 13 godina. Koliko Vas je u tome kasnije utvrdilo novinarstvo, jer je francuski, kao jedan od dva zvanična jezika na Mauricijusu, zapravo jezik medija, dok se engleski koristi i administraciji?

– Ja sam najpre počela da pišem priče na francuskom i nikada se nisam zapitala, niti pomislila da bih mogla da pišem na nekom drugom jeziku. Sva moja mašta je na francuskom, iako sam pisala novinske članke i na engleskom. Za mene se pitanje jezika u književnosti, romanesknom pisanju nikad ne dovodi u pitanje.

* Da li u svakom novinaru potencijalno čuči budući pisac?

– Ne verujem, mada kod nekih da. Kod mene je to pisanje došlo pre novinarstva i za mene su to dva različita načina da se vidi svet. Recimo, pre nego što sam došla u Srbiju, htela sam malo da se obavestim o njoj. Čitala sam neke članke, ali sam se onda više usmerila na književnost, koja Vam nekad nudi neke prozore, poglede na neku zemlju, koji su možda posebni – to je nekad priča o jednoj osobi, jednoj porodici, ali vam daje jedan jako širok uvid.

* Kad ste rešili da se posvetite pisanju, preselili ste se sa Mauricijusa u Francusku, zbog čega je za pisca važno da je u „centru“?

– U Francusku sam došla zbog studiranja, ali mi se ukazala mogućnost da ostanem. To je bilo kao ostvarenje sna, rekla sam: „Bilo bi fantastično da mogu da živim u zemlji u kojoj mogu da objavljujem“. Činjenica da živim u toj zemlji zaista je uklonila neku barijeru iz moje glave, a udaljenost od porodice učinila je da sama sebi kažem: „Pisaću romane i poslaću ih izdavačima“. Mislim da to ne bih uradila da sam ostala na Mauricijusu – ne bih mogla da otklonim tu prepreku u svojoj glavi, jer ne bih mogla da dozvolim sebi da kažem da svoje vreme posvećujem pisanju. U Francuskoj postoji veliko poštovanje prema piscima, pisanje se ne smatra nekom ludošću, mada istovremeno postoji puno pisaca koji žive na Mauricijusu, pišu na francuskom i objavljuju ih u Francuskoj. Ali, ovo je moj izbor.

* Koliko je francusko društvo otvoreno prema ljudima koji dolaze sa strane?

– Nedavno sam pročitala knjigu koja se zove „Kraj gostoljubivosti“. Ja svake nedelje pišem za jedne novine, a pošto je to bio period predsedničkih izbora, napisala sam članak o tome kako su sve reči iz političkog govora bile: sprečiti, sadržati, zatvoriti, zadržati… Sve su to bile reči koje ljude stavljaju u neke male ćelije i to je za mene bilo nešto potpuno suprotno od slobode, bratstva i jednakosti. Ali, u Francuskoj ima i mnogo individualnih inicijativa i nekada jako siromašni daju mnogo više od onih koji imaju, tako da tu postoje razlike.

* Zašto ne volite i ne koristite reč migranti?

– Čini mi se da tu reč ne volim jer na francuskom nedostaje prefiks – ili ste imigrant ili emigrant – ili idete iz jednog mesta u drugo ili dolazite s nekog mesta u neko mesto. A migrant na francuskom je neko ko stalno migrira. To je jedna fluidna, neodređena reč za te ljude. Ako ih tako imenujemo, to znači da će biti tako nesmešteni celog života. To nije samo jedna bezazlena reč. Kad kažemo migranti, mi im na neki način dajemo identitet. Zato više volim da kažem ljudi koji su premešteni ili koji traže boravište.

* Da li će ovo veliko kretanje stanovništva sa Bliskog istoka ka Zapadu, pre svega Evropi na duže vreme otvoriti pitanje identiteta obe strane?

– Mislim da je to jedan od najvećih, ako ne i najveći izazov. Nikada nismo videli toliko masovno premeštanje stanovništva, a odgovori nisu na visini tog fenomena. Seobe postoje od pamtiveka, ljudi se stalno kreću, sele i to gotovo fizičko kretanje treba da naiđe na jedan ljudskiji odgovor sa više humanosti nego što je sad.

Kamijev dobri duh uvek je nada mnom

* Da li biste se složili sa ocenom Vaše srpske koleginice po peru LJubice Arsić da je Alber Kami zaista „veliki učitelj“ ove knjige?

– Svakako, mada bih rekla da me je on više inspirisao za neke druge knjige nego za ovu. Ali, mislim da je to dobar, blagonaklon duh koji je uvek nada mnom i koji je, uprkos i meni samoj, uvek tu, jer ga ja toliko volim.

Kreolski jezik, Le Klezio, Indija’]

* Da li su Vaše knjige s francuskog prevođene na Vaš maternji jezik – mauricijuski kreolski?

– Nisu, zato što ne postoje kreolski izdavači. Postoji jedno udruženje, ali ono nema novca. Ljudi sa Mauricijusa čitaju na francuskom, jer se kreolski jezik ne uči u školama. To je jezik koji ostaje u okviru porodice, na ulici, među ljudima, ali na Mauricijusu gotovo da ne mogu da se kupe knjige pisane na kreolskom. Ima malo kreolske poezije, ali to je gotovo anegdotski koliko je toga malo.

* Postoji li nešto što se može nazvati književna scena Mauricijusa. Nobelovac Le Klezio, uz francusko ima i mauritansko državljanstvo, ali je to više stvar prošlosti njegove porodice?

– On sebe smatra Mauritancem i sva njegova mašta pripada Mauricijusu, ali ima puno autora koji su objavljeni u Francuskoj. Posle jednog veoma dinamičnog trenutka sada je malo zatišje, ali tu su mladi pisci, ljudi koji imaju 20 godina, koji pišu i na kreolskom i na engleskom. Oni su još otvoreniji ka svetu. Postoje i pisci koji pišu na indijskom i čije su knjige objavljene u Indiji.

Od „Laguma“ do Bolivuda’]

* Rekli ste da ste Srbiju ponajviše upoznali zahvaljujući „Lagumu“ Svetlane Velmar Janković. Kakvi su sam utisci posle obilaska Novog Sada i Beograda?

– Ovde sam dobro primljena i prihvaćena, vodile sam jako zanimljive razgovore. Ima nešto što nisam očekivala, našla sam neku blagost, puno blagosti ovde. Popila sam kafu u Novom Sadu sa jednom gospođom u godinama i imala sam utisak da sam razgovarala sa junakinjom romana „Lagum“, a kad sam prolazila ulicama Beograda, jedan mladić me je pitao: „Bolivud“? To me je toliko nasmejalo, to je bio prijatan trenutak.

Prevod sa francuskog Sonja Filipović