U Galeriji SANU otvara se retrospektiva slika Milorada Bate Mihailovića (1923-2011): Obeležavanje stogodišnjice rođenja buntovnog akademika

Rezultat je izložba pod nazivom “Milorad Bata Mihailović – Stogodišnjica rođenja buntovnog akademika” koju će u utorak u Galeriji SANU da otvori akademik Milorad Bata Marković, najavljeno je na konferenciji na novinare u Akademiji.

– Ovo je značajan i veliki jubilej jednog od naših najznačajnijih i najcenjenijih slikara u svetu. Ideja ove postavke je da se stvaralaštvo Bate Mihailovića prikaže drugačije nešto je to do sada rađeno. Odlučili smo se za njegove radove velikog formata koji su ga učinili velikim u svetu. Oni čine osnovu ove izložbe na kojoj ima i po nekoliko amblematičnih Batinih radova iz svih perioda njegovog stvaralaštva. Ovako visok umetnički nivo izložbe kakav je u Galeriji SANU ne bi bio moguć bez slikareve porodice – naglasio je Aleksandar Milojević, vlasnik Galerije Rima.

Prema rečima istoričara umetnosti Ješe Dengrija, Bata Mihailović za života je imao nekoliko retrospektiva u Beogradu, ali je najpotpunija ova koja se otvara u Galeriji SANU.

– Do sada je sagledavan njegov opus nastao ovde. To je kratko vreme, jer se od 1952. razvijao u kontekstu pariske umetničke scene. Sad je njegovo delo sagledano u celini, iako je reč o dva perioda – iz vremena Zadarske grupe i Pariza, gde je najviše aktivno stvarao. Rima je objavila temeljnu Batinu biografiju i katalog za izložbu, a u drugoj povini godine održaće se naučni skup o Zadarskoj grupi – najavio je Ješa Denegri, sa Marijom S. Đorđević, jedan od autora retrospektive Bate Mihailovća u Galeriji SANU.

Marija S. Đorđević objasnila je da je na ovoj izložbi “izbegnuta hronologija zbog podeljenostii u razmišljanjima o slikarstvu Bate Mihailovića – kratkom beogradskom i jako dugom pariskom periodu”.

– Glavni aspekti postavke su žanr, motiv, trenuci promene slikarskog interesovanja Bate Mihailovića. U prvom planu su apstraktni pejzaži, njima otvaramo izložbu, jer je Mihailović bio velikan u ovom žanru. To su slike velikog formata nastale u Parizu pedesetih i šezdesetih godina 20. veka. U drugoj celini su Beograd, Pariz i NJujork, kao epicentri njegovog slikarskog života, dok su u trećem delu izložene slike članova porodice i prijatelja na kojima se vidi simbolička i društvena analiza ličnosti. U toj celini je i remek-delo – slikarev čuveni autoportret sa crnim šeširom. Naš doprinos proučavanju dela Bate Mihailovića su neočekivane analogije poput geneze njegove apstrakcije koja se može pratiti kroz celu galeriju, a zaključci do kojih smo mi došli pozivaju na novo sagledanje Mihailovićevog slikarstva – rekla je Marija S. Đorđević.

Slikar Nemanja Smičiklas zahvalio se Galeriji SANU i Rimi što su pomogli ostvarenje želje porodice Bate Mihailovića da se “u Beogradu priredi ozbiljna, sveobuhvatna izložba kako bi se Mihailović vratio na mesto koje ima u svetskoj i srpskoj umetnosti”.

– Zanimljivo je bilo rasti i živeti uz Batu Mihailovića, pogotovo meni kao najmlađem članu porodice. On mi je uvek bi inspiracija. I ja sam završio slikarstvo, bavim se restauracijom, ali veza je ostala i sada postoji – kaže Nemanja Smičklas.

Izložba u Galeriji SANU trajaće do 13. avgusta.

Milorad Bata Mihailović rodio se u Pančevu 8. februara 1923, školovao se u Beogradu, a opšte mesto u njegovoj biografiji je da se na Pravnom fakultetu na koji ga je upisao otac, pojavio samo jednom – da se ispiše.

Na Likovnu akademiju primljen je 1946. i to, zbog služenja vojnog roka, odmah na drugi semestar u klasu profesora Ivana Tabakovića.

Da li je zbog formiranja Zadarske grupe 1947. napustio je Akademiju ili zbog odlaska u Zadar u nju više nije mogao da se vrati, postoje oprečne verzije.

Te 1947. prvi put je izlagao u Beogradu, gde je prvu samostalnu izložbu priredio 1951, iste godine kad je osnovao grupu Jedanaestorica.

Sa suprugom Ljubinkom Jovanović 1952. odlazi u Pariz, gde je živeo i radio do smrti 2011, povremeno se vraćajući u Beograd.

Za člana Akademije van radnog sastava SANU, u odeljenju likovnih i muzičkih umetnosti izbran je 1985. godine.

“Mihailović je započeo slikarstvo u duhu realizma i tradicionalizma, da bi ubrzo pronašao jezik ekspresionizma koji je u kasnijim fazama menjao u nekoliko stilskih poetika. Ako je i dolazio do granice apstrakcije, Mihailović nikada nije prešao taj likovni rubikon. Pre je bio sledbenik intenzivnog kolorističkog slikarstva koje je imalo dugu tradiciju u srpskom modernizmu. NJegov slikarski gest je silovit, euforičan, brz, razmahnut, eksplozivan, vrtložan, bez ikakvog kontempliranja tokom rada. Forme su mu ekspresivno izobličene, jedva prepoznatljive, okupane bogatom hromatskom paletom i svetlom. Često se u njegovim radovima primećuju prepoznatljivi ornamenti i detalji sa srednjovekovnog srpskog fresko-slikarstva”, ističu istoričari umetnosti.

Prvi srpski slikar koji je Francuskoj napravio veliku karijeru, Milorad Bata Mihailović preminuo je 23. aprila 2011. u bolnici „Broka“ u Parizu zbog komplikacija na srcu.

Zadarske i druge grupe

Zadarsku grupu činilo je desetak studenata slikarstva sa beogradske Akademije za likovne umetnosti iz klase profesora Ivana Tabakovića: Mića Popović, Petar Omčikus, Bata Mihailović, Mileta Andrejević, Vera Božičković, Kosara Bokšan i Ljubinka Jovanović.

Njima su se pridružili i prijatelji koji nisu bili sa Akademije: Borislav Mihajlović Mihiz, slikar Bora Grujić, skulptor i slikar Radivoje Knežević-Knez, brat Miće Popovića Aleksandar Saša Popović, Krsta Andrejević.

Ta grupa je pet meseci, od aprila do avgusta 1947. boravila u Zadru slikajući slobodno, u prirodi, van klasa i ateljea u kojima nisu nalazili inspiraciju za svoju umetnost u otporu prema socijalističkom realizmu.

Posle Zadarske grupe Bata Mihailović osniva grupu Jedanaestorica, a po povratku u Beograd, priključio se grupi “siminovaca” koja se okupljala, stanovala i provodila noći u raspravama u Siminoj 9a, kultnoj beogradskoj adresi prvih godina posle Drugog svetskog rata u Beogradu, u stanu koji je, kao učesnik rata, dobio Vojislav Đurić.

Osim njih dvojice u toj grupi su bili su: Dejan Medaković, Živorad Stojković, Pavle Ivić, Borislav Mihajlović Mihiz, a povremeno su im se pridruživali i Dobrica Ćosić i Antonije Isaković, o čemu svedoči i Mihizova „Autobiografija – o drugima“.