Nina Savčić: U gradu smo neslobodni

Sa ovom likovnom umetnicom, teoretičarkom kulture i medija, dizajnerkom, kolumnistkinjom Danasa, razgovarali smo o njenoj novoj knjizi, ali i o kulturi i umetnosti.

* Da li je način života koji vodi junakinja vašeg romana zapravo vid pobune i otpora prema sistemu?

– Može tako da se gleda, meni se čini da je nesnalaženje u sistemu pre vid psihološkog bežanja nego otpora prema društvu.

* Zvukovi zauzimaju veoma bitno mesto u vašem romanu. Zašto?

– Zato što smo sa svih strana napadnuti zvukovima, zato što je u gradu nemoguće živeti drugačije nego stalno trpeti neki zvuk, zato što nema tišine. Recimo, kad pada kiša, mi ne čujemo kišu, mi čujemo pljuskanje točkova. Kad duva vetar, čujemo kako udara o saobraćajne znake, to više nije vetar, to je napad grada, koji nas opterećuje i uzurpira sa svih strana, na prirodu. To je i pobuna protiv grada, zato što nas grad steže, zato što nemamo slobodu, zato što nas vodi svojim tokovima, zato što moramo da čekamo tramvaj koji u slučaju moje glavne junakinje ne dolazi, zato što smo obavezni da se prilagođavamo svemu onome što grad nudi, odnosno što nam pomaže da prođemo kroz grad i ostvarimo nešto. U gradu smo neslobodni.

* Zanimljiv je način na koji junaci u knjizi komuniciraju. Nisu sve informacije date, mnogo toga ostaje nedorečeno…

– To je pitanje toga koliko se ljudi razumeju. Mislim da postoji jedan ozbiljan šum u komunikaciji jer svako govori iz svoje glave i zbog načina na koji vidi stvari. Naravno, reči su očaravajuće. Jezik je društveni fenomen i svi ga mi na neki način kreiramo, postoje ljudi koji ga normiraju i u nekom trenutku oni koji ga normiraju samo pristanu na nešto što već postoji u društvu kao pojava. Te reči imaju šire leksičke definicije, mi možemo da ih izaberemo i da ih kombinujemo. Šumovi u komunikaciji su značajni jer nekad zapravo ni ne znamo šta bismo rekli a onda počnemo da pričamo i izgubimo se u tome što počnemo da pričamo, dok druga osoba iz svog koncepta razume ono što čuje i tu nastaje šum. Kao da se ne uklapaju reči. Imamo reči, postoje jasne leksičke definicije tih reči i bilo bi blisko zdravoj pameti da se mi suštinski razumemo. S obzirom da je reč o jeziku trudimo se da budemo precizni, ali, naravno, jezik je jedan psihološki fenomen i to uključuje razne druge elemente našeg bića. Često smo zarobljeni u svojim psihološkim prostorima, u svojim životima, i to nam brani da probijemo granicu i ostvarimo kontakt s drugim i na pravi način se razumemo.

* Vaša junakinja je razočarana, iako je dobila posao koji je želela…

– Moja junakinja kaže da ona zamišlja raj kao jednu očišćenu prostoriju punu knjiga, a na kraju se ispostavi da u toj prostoriji knjige nisu knjige nego samo makete. Mislim da se osetila izneverenom i razočaranom. Možda je ta biblioteka u kojoj ona radi društveni sistem, porodica ili ona sama u okviru tog sistema. Mislim da u njoj samoj postoji veliki potencijal za stvarnost, šta god ona bila.

* Knjiga „Vlasnik svega našeg“ vaš je prvi roman. Kakve su bile reakcije čitalaca?

– Iznenadile su me pozitivne reakcije čitalaca. Nisam ništa očekivala. Moram da priznam da o reakcijama publike nisam ni razmišljala, najpre sam razmišljala da li neko to hoće da objavi i tu se svako moje razmišljanje završavalo. Pisala sam u jednoj kolumni o tome kako sam se kada se pojavio roman osetila ogoljeno i kako možda nije trebalo da budem toliko otvorena. Jedna prijateljica mi je zamerila jer je kraj knjige takav kakav je, zato što ga je ona doživela kao pesimističan. Mislim da je kraj optimističan, na kraju krajeva, otvoren je. Ideja mi je bila da ne opterećujem čitaoca. Nekoliko njih mi je reklo da su roman pročitali više puta. Jedan čitalac je napravio kviz na kojoj strani se nalazi ovo ili ono.

* Pišete stalnu kolumnu „Pop Up“ na stranicama Danasa. Koliko u našem društvu postoje kritički osvešćeni intelektualci ili intelektualke koji će progovoriti o stvarima koje sve nas tište?

– Mislim da postoje. Koliko ih je i da li bi trebalo da ih je više – ne znam. Mislim da smo skloni da mešamo realnosti i da žmurimo nad realnošću. Nekad se probudimo kao što se probudila glavna junakinja mog romana i napala manijaka, nekad se probudimo i uradimo nešto izvan tog uobičajenog kruga radnji koje su za nas tipične.

* Budući da ste likovna umetnica koliko se jezik umetnosti razlikuje od jezika pisanja?

– Slikarstvo koristi sebi imanentna sredstva, a književnost reči, što su njena imanentna sredstva. Mislim da su likovna umetnost i književnost veoma podudarne. Uvek je odgovor nekome ko bi želeo želeo nešto da naslika, a ne ume, bio da to što želi da naslika zapravo napiše. Dok sam pisala u glavi su mi se vrteli filmovi i slike, sve vreme sam samo gledala i opisivala.

Lična karta

Nina Savčić je diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu na odseku Srpski jezik i književnost i na Fakultetu primenjenih umetnosti na odseku Unutrašnja arhitektura. Magistrirala Teoriju umetnosti i medija. Magistarski rad objavljen je pod nazivom „NJujork u filmovima Martina Skorsezea: analiza lokalističkih situacija“. U toku je rad na doktoratu o američkom sitkomu.

Objavljivala priče, pesme za decu, tekstove iz oblasti filma, književnosti, jezika.

Izlagala na samostalnim i kolektivnim izložbama kolaže, asamblaže, akvarele, gvaš. Radi grafički dizajn i dizajn enterijera. Od 2013. kolumnista je dnevnog lista Danas i pisac radio-drama za decu za Prvi program Radio Beograda.