U grotlu istorije

Evo istorije!

Gotovo da ste mogli povikati u bilo kom trenutku odvijanja koncerta Beogradske filharmonije iz ciklusa #betovennalajni, pod upravom maestra Gabrijela Felca.

U Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, sva čula okupljenih poklonika Hajdna i Šostakoviča bila su napregnuta do tačke pucanja.

Upereni pogledi, glave nagnute napred, usredsređenost sluha.

Bilo da se radi o delikatesnim detaljima uvodne Hajdnove Simfonije br. 85 u Be-duru sa nadimkom „Kraljica“, ili o grandioznim zalogajima Šostakovičeve Simfonije br. 11 u ge-molu op. 103 – nijedan ton odaslat sa podijuma nije bio bez zasebnog smisla i, kao takav, nije smeo biti propušten.

LJupki dah Hajdnove Pariske simfonije br. 85 namah nas je zaposeo, tik pošto je Beogradska filharmonija kročila na scenu zajedno sa svojim šefom-dirigentom Gabrijelom Felcom.

Maestrov izlazak pred publiku, gotovo u isti mah sa svojim kolegama iz orkestra, sugeriše odsustvo ma kakve lažne pompeznosti i pretencioznosti umetničkog vođe.

Felc kao da poručuje: Ja sam deo ekipe! I zaista se u tom duhu i ponaša tokom čitavog trajanja koncerta. U ovom Hajdnu valjalo je dočarati punoću izraza savremenog ansambla sa praktično prepolovljenim instrumentarijumom u odnosu na potonjeg Šostakoviča. Filharmoničari su sasvim fino izašli na kraj sa ovim istinskim izazovom.

Podesiti svoje umeće, boju tona i ličnu osetljivost na jedan novi/stari glas, pa da se dosegne ono veoma suptilno hajdnovsko ustremljivanje minijaturnih orkestarskih divizija u uzajamnom sadejstvu, puno radosti i naizgled jednostavnih osećanja, pravi je poduhvat danas.

Čestitost obraćanja, okretno reagovanje na Hajdnove zvučne duhovitosti i umiljavajuće melodije na pogonu bespogovornog pulsa, čine ovu interpretaciju stvarno neodoljivom.

Ovakav sastav orkestra mogao bi bez premišljanja na turneju kao kamerna varijanta Beogradske filharmonije.

No, ta nesumnjiva dopadljivost Hajdnove „Kraljice“ doživela je naglu spiritualnu metamorfozu samo časak docnije, sa Šostakovičevom Simfonijom br. 11. Delo koje se odnosi na Rusku revoluciju iz 1905. godine, ali je istovremeno svesno i krvavog gušenja Mađarskog ustanka 1956, s obzirom da je nastalo naredne 1957, obuzelo vas je momentalno takođe, ali na potpuno drugačiji način.

Jeza koja se uspinje uz kožu sa prvim taktovima iz monumentalnog orkestra, jedna nagla uvučenost u zbilju u sred grotla intenzivne istorije koja je ovde kontemplirana kroz uznemiravajuće brujanje, to preteće podrhtavanje od sažimanja mnoštva dimenzija jednako nemilosrdnih događaja, premda udaljenih pola veka jedan od drugog – sve vas to kao slušaoca čini nespokojnim i potresenim.

Šostakovič i Filharmonija sugerišu da je svaki neumoljiv čin jednako neprihvatljiv, ma kada da se zapravo dogodio. I nekako uspevaju da ugledaju i na površinu izvuku pojedinca sa svim njegovim malenim ljudskim moćima unutar tog bezdušnog kolopleta stvarnosti.

Čitava Simfonija br. 11 protiče zato u polaganom razmnožavanju zloslutnih zvučnih znakova, što se na duhovnim vrhuncima gromko otržu kontroli.

Koliko je samo lične umetničke askeze iziskivalo savladavanje ovih mukotrpnih uspona.

Kao da je svaki muzičar u orkestru imao da i sam prođe kroz zastrašujuće događaje, zaštićen isključivo svojom sviračkom uzvišenošću.

I kako na to najzad reagovati? Jedino pozdravljanjem orkestra i maestra Gabrijela Felca na nogama u znak zahvalnosti za ovakav podvig.