U Jugoslovenskoj kinoteci premijerna projekcija digitalno restaurisane verzije kultnog filma „Tajvanska kanasta“ Gorana Markovića: „Idem ja sad da se ubijem“

„Tajvanska kanasta“ snimljena je 1985. u produkcija „Centar filma“, a u drami za koju Marković potpisuje scenario zajedno sa Milanom Nikolićem okupljena je legendarna glumačka ekipa – Boris Komnenić, Neda Arnerić, Radko Polič, Predarg Miki Manojlović, Bora Todorović, Petar Božović, Bogdan Diklić, Semka Sokolović Bertok, Josif Tatić, Vojislav Voja Brajović, Ivona Marinkov, Milo MIranović , Rozaija Levai…, a Gordana Gadžić je na festivalu u Puli 1985. osvojila Zlatnu arenu za najbolju epizodnu ulogu.

Iste godine ona i Komnenić osvojili su nagrade na Filmskim susretima u Nišu, a ono što je do danas ostalo upamćeno kod brojnih generacija ovdašnjih filmofila jeste i „gostovanje“ Srđana Karanovića, Želimira Žilnika, Margite Magi Strefanović i kultne grupe EKV (sviraju pesmu „Tatu“), pa i samog Markovića, koji se u nekim scenama pojavljuju u „Tajvanskoj kanasti“.

Na ovom filmu su bili okupljeni i drugi izuzetni stvaraoci – direktor fotografije Miloš Spasojević, scenograf Miljen Kreka Kljaković, kompozitor Zoran Simjanović, kostimografkinja Nadežda Petrović i montažer Vuksan Lukovac.

I mada „Tajvanska kanasta“ nije doživela nagrade i ultra popularnost kod najšire publike poput drugih Markovićevih dela („Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Tito i ja“…), ovaj film je i danas, posle gotovo pola veka, ne samo aktuelan nego se čini i aktuelnijim nego u vreme kada je snimljen.

Kroz dramu četrdesetogodišnjeg neurotičnog nezaposlenog arhitekte Saše Belopoljanskog, koji izrađuje pokretne skulpturice umesto da se bavi svojom profesijom, koji je oženjen ali ima i mladu devojku iako je gotovo impotentan (čak predlaže ženi da se ona preseli kod njih), koji umesto u realnosti stalno živi u nekoj svojoj fikciji, Marković je dao jednu od najpreciznijih „dijagnoza“ našeg društva.

„Tajvanska kanasta“, nepostojeća igra kartama koju je građevinska mafija izmislila još 1980-tih godina, simbolična je slika jednog dezorijentisanog, urušenog i autističnog društva koje nije svesno gde srlja.

U ovom filmu Marković nam maestralno pokazuje da valjda samo kod nas policajac može da ne razlikuje šta je ciklama, a šta marihuana, kako nekadašnji probisvet i anarhista Rade „Seljak“ postaje oficir i inspektor državne bezbednosti, kako naš čovek lako pristaje na obmanu i postaje žrtva manipulanata i „krimosa“. ..

Večerašnjoj projekciji kultnog ostvarenja za koje nam se čini da govori o nama i našem društvu danas, iz koga je kao replika ostala da živi rečenica „Idem ja da se ubijem sad“, i koje je digitalno restaurisano kao filmska baština, pored Gorana Markovića prisustvovaće i deo glumačke ekipe.