U krugu vremena i putovanja

To je roman putovanja glavnog junaka kroz život i topose od Beograda, preko severa Evrope do Amerike i nazad do Beograda, bogato oslikanog, spolja i iznutra, lokalnom urbanošću svakog od mesta. Urednik Geopoetike Vladislav Bajac je ovaj rukopis opisao ovako: „Jednostavnost upotrebljene forme u književnom delu ume da obogati samu formu: oblikujući početno i završno poglavlje romana u filmsku scenu budućeg scenarija jednog od likova hronike, a ostavivši sve drugo između njih u obliku klasičnog narativnog toka, autor je čitaocu zapravo priredio prijatno iznenađenje, a knjizi podario koristan krug. Tako se ispovedno smenjivanje glasova više generacija članova porodice Putnik, tokom poslednjih decenija 20. veka i prve dve ovoga, stavilo u službu životnog preispitivanja glavnog lika. To je i priča o Jugoslaviji, za koju i narator i današnjica s pravom mogu da tvrde, istovremeno, da je bila zemlja u kojoj (ni)je vladalo društvo slobode. Koja je, kao i njeni junaci, odrastala, grešila i zaokružila svoje dileme. Iako objavljuje prvi roman, iskusni pisac Jovan Popović sačinio je mudru, duhovitu, vrednu knjigu (snimanja budućeg filma) o praznini i pustoši pejzaža i – duše. U njoj čak i simbolično prezime glavnog junaka produbljuje temu; reč je o lutalačkoj potrazi za samim sobom, pretočenoj u šarmantan, neobavezujući jezik mladosti, ideja i likova. Jezik beogradske kaldrme i asfalta. Čitaoca ne sme da zavara kristalna jasnoća naslova i podnaslova hronike. I oni su tu da obogate, a ne da uskrate ono što su u romanu sakrili; lepotu i bogatstvo jezika, kao i primanje težine životnih udaraca s lakoćom uz bezbednu mirnoću odmaka.“

Drugu knjigu „Vreme: Šta ono čini nama i šta mi činimo od njega“ potpisuje Ridiger Zafranski, a sa nemačkog ju je prevela Tijana Tropin. Postavljaju se brojna pitanja. Postoji li objektivno vreme i kad je njegov početak? Kad nastupi zaborav i prošlost nestane i iz svesti, da li je onda prošlosti bilo? „Kad nestanu svedoci, stvarnost se ruši u ono što nikad nije bila.“

Postavljajući vreme kao ključni filozofski i egzistencijalni pojam, Zafranski ga osvetljava iz najšireg konteksta obuhvatajući lično, unutrašnje, kosmičko, globalno vreme, a uključujući filozofiju, sociologiju, psihologiju, ali i prirodne nauke, podsećajući čitaoca kako je sa Ajnštajnovom teorijom relativnosti zagonetka vremena postala još veća.

Pišući biografije najpoznatijih filozofa, Zafranski je „savladao tehniku“ pisanja o najsloženijim temama zavodljivo i lako, a da pritom svaki sloj te složenosti ostane u fokusu. Ovo je jedna od onih knjiga koja se mora čitati s grafitnom olovkom u ruci… i, kad završite, shvatićete da ste podvukli svaku njenu rečenicu.

S one strane časovnika, koji nas obmanjuju da postoji objektivno merenje vremena, vreme se doživljava drugačije: u dosadi, u brigama, zanosu, u pogledu na kraj… Naše opažanje vremena razlikuje se u današnjoj opštoj užurbanosti zbog rokova, u ubrzanom svetu ekonomije i medija. Vreme postaje kontrolisano i podruštvljeno, pretvara se u novac i njime se trguje, pa biva politizovano. „Kao da nije dovoljno što je vlastito životno vreme uvek nedovoljno i ograničeno konačnim krajem, postoji i opšta nestašica vremena uslovljena društvenom kontrolom.“ Bezobzirnost kontrolisanog vremena prema onom ličnom, dovodi do osećaja da vreme nestaje. Ali ono ne može nestati, „njega nema samo u odnosu na određene namere“.

Na srpskom su do sada objavljene dve Ridigerove knjige: „Zlo ili drama slobode“ (2005) i „Romantizam: jedna nemačka afera“ (2011). „Vreme“ je najnovija esejistička knjiga Zafranskog i prva koja se pojavljuje u izdanju Geopoetike.