U kulturnom kodu Džonija Štulića

Tri specifično povezane priče pod naslovom „Tranzit, Kometa, Pomračenje“, čija se forma, kako se danas čulo, graniči sa „romanom u slobodnoj formi“ zapravo su reprint 14 godina starog prvog, sarajevsko-zagrebačkog izdanja ove knjige. U Srbiji je objavljena pre 12 godna, a u međuvremenu je prevedena na nemački i engleski jezik.

„Na pola puta između novelističkog ciklusa i romana, ovaj triptih u kojem se prepliću istorijska mistifikacija o putovanju dubrovačkog astronoma, naučnika, filozofa, pesnika i diplomate Ruđera Boškovića po evropskom istoku, potresna je i realistična priča iz savremenog života i postmodernistička autofikcija o pisanju, koja se sa prolaskom vremena potvrđuje kao delo trajne vrednosti“, tvrde kritičari.

Posle 14 godina sada je objavljena u Glasnikovoj kolekciji „Glasovi“, čija je urednica Gordana Milosavljević Stojanović juče na promociji naglasila da je ova Bazduljeva knjiga neka vrsta „vremenske kapije“ u kojoj se i sam pisac lično razotkriva pokazujući koliko geografija definiše pisanje i kako pisci pišu.

Zbirka Bazduljevih eseja „Kao i jučer“ novi je naslov u Glasnikovoj ediciji „Između krajnosti“, koju uređuje pisac Vladimir Kecmanović. Prema Bazduljevim rečima, upravo je izašla iz štampe i predstavlja nastavak njegovih hroničarsko-kolumnističkih knjiga od kojih su u ovoj ediciji još dve objavljene ranije – 2015. „Između krajnosti“, po kojoj je edicija i dobila ime, i 2018.

„Krivo srastanje“. U njoj su u okviru tri poglavlja sabrani njegovi tekstovi iz sarajevskog Oslobođenja, beogradskog dnevnog lista Politika i Nedeljnika. Za Oslobođenje i Politiku pisao je klasične kolumne, dok testovi u Nedeljniku više pripadaju žanru esejističke feljtonistike.

Bazdulj napominje da izmene tekstova objavljenih u novoj knjizi, kao ni u prethodnim, nije bilo, osim ispravljanja pravopisnih grešaka.

– Sve ove publicističke knjige namerno imaju nazive pesama Džonija Štulića. Vrlo svesno sam to radio. Počelo je tako što sam neke kolumne pisao još pre skoro dvadeset godina pod zajedničkim nazivom „Filigranski pločnici“. A onda, kako sam prelazio u druge novine, nekako mi se činilo da je potrebno da zadržim neki lajtmotiv. To bukvalno važi samo za ove kolumnističko-feljtonističke knjige, a za druge ne, mada mi Štulićeva mizika puno znači. Azra mi je nekako bio najdraži jugoslovenski bend i u tim formativnim godinama puno su mi značili njegovi stihovi i uvidi – objašnjava za Danas Muharem Bazdulj zašto sve njegove knjige objavljene u ediciji „Između krajnosti“ u Službenom glasniku imaju naslove Štulićevih pesama.

Na pitanje da li je to generacijska stvar, jer stihove Džonija Štulića u čestitkama citira i patrijarh srpski Porfirije (Perić), Bazdulj odgovara da je reč o „zajedničkom kulturnom kodu“ više generacija.

– Patrijarh je od mene stariji, ako se ne varam, sedamnaest godina. Ali, u jednom širem smislu ljudi koje je zakačila ta era popularne kulture od kraja pedesetih do početka devedesetih godina prošlog veka, ove mlađe ne poznajem dovoljno dobro, dele zajednički kulturni kod koliko god bila velika vremenska razlika među njima. I kad se izgovori neki stih Riblje čorbe, Azre ili Bijelog dugmeta, ljudi odmah prepoznaju na šta se odnosi – kaže Muharem Bazdulj.

Upitan zbog čega je izabrao da živi u Srbiji, uprkos predrasudama prema ovdašnjim čitaocima o kojima je juče govorio na promociji, Bazdulj naglašava da „predrasude zapravo postoje svugde, a da je on shvatio da je život jedan i da čovek treba da pokuša da živi tamo gde se lepo oseća“.

– Nisam imao ideju o nekoj, uslovno rečeno, karijeri, nego o prijatnosti – tvrdi Bazdulj i napominje da „već mesecima paralelno radi na više stvari, ali da nije ni sam siguran šta će se od toga najpre dovesti do potpune finalizacije“.