U mejnstrim pozorištima sve podseća na ustajalu močvaru

Vožnja koju je tada započeo još uvek traje.

Da stanje u kulturi u Srbiji ni danas nije sjajno, više nije vest. Grad Beograd je na proleće objavio godišnji izveštaj za (su)finansiranje kulturnih projekata za 2018. godinu. Iako ima onih koji nisu zadovoljni raspodelom i količinom novca, ima onih koje nije nije ni okrznuo ovaj vetrić u leđa. Filipu Gajiću, čiji se teatar nalazi među tim „slučajevima“, postavljamo stoga standardno pitanje – može li kultura opstati ako je prepustimo prepotentnim silama tržišta i treba li baš ono da bude razuzdana metla koja će da promahati kulturnom scenom Srbije.

– Tržište je konačna smrt umetnosti. Umetnost i tržište su nespojivi. To je kao da se majčinstvo stavi na berzu. Kako? Umetnost ne može da se zakaže i isprojektuje. Kada postoje svi uslovi, pa čak i faktor sreće opet je pitanje da li će biti dosegnuta. To što se neko predstavlja kao akademski slikar daleko je od toga da to znači da je umetnik. Mnogo je češće od njega više umetnik stolar ili bravar. I tu je žarište problema. Nisu problem uopšte političari. Problem su svi oni koji se predstavljaju za umetnike i drže ključeve od sefova pa u jednoj udruženoj zločinačkoj bandi gde su povezane umetničke akademije, institucije i pojedinci koji se tale između sebe još od vremena mnogo pre Miloševića. Raspoređuju novac a žrtvuju umetnost i sopstvenu kulturu iz egoističnih interesa i narcisoidne motivacije. Ne rade za zajednicu jer ne veruju u zajednicu. Isuviše su ironični, pljujući sve oko sebe upljuvali su se sami. Politički sistemi se menjaju, političari prolaze kao godišnja doba a te kulturne šonje opstaju jer nemaju ni morala ni dostojanstva ni talenta. Oni imaju vremena da ulože sve ostalo – počevši od svog obraza, genitalija i imena. Kameleonski se prilagode. To je od njih odlično naučio i iskopirao onaj medijski vlasnik, pa i mnogi drugi. Međutim, to nažalost nije samo naša muka, to je muka civilizacijska u kojoj je biti ljigavac i licemer i prevrtač samoodrživi sistem – kaže za Danas Filip Gajić.

DĆP-a je publici ponudilo čistu emociju i angažman ogoljen od bilo kakvih ličnih interesa jer se materijalna korist ne može očekivati. Možda je upravo to navelo da podrži ovaj po svemu hrabar, iskren i osvežavajuć poduhvat, te prestonica postala bogatija za još jednu pozorišnu dasku na svojoj kulturnoj sceni.

– Glumci koji igraju su mahom mladi glumci koji su tek završili ili završavaju akademiju. Mogu slobodno da kažem da u ovom trenutku ne postoji pozorište u Beogradu koje može da konkuriše njihovom raskošnom daru, predanosti i veri u suštinu pozorišta. To su veoma mladi ljudi bez banke u džepu, švercuju se u autobusima i mnogi od njih su na ivici egzistencije – upravo zato su u stanju da kidaju. I sve bi dali da mogu da žive od toga i da se nikada ne popnu u mejnstrim pozorišta gde vlada zloba, sujeta i sve podseća na ustajalu močvaru koju već decenijama održavaju isti ljudi i njihovi naslednici koji su u startu naučeni da kalkulišu i da saginju glavu i tako nažalost brzo postaju otužni mediokriteti – zaključuje sagovornik našeg lista.

Ovo pozorište izrodilo je dve scene: Kosmodrom i Manufaktura. Za godinu i po dana postojanja, DĆP će uskoro obeležiti desetu premijeru. Ove jeseni u DĆP biće prikazana predstava po Krležinim esejima koju režira sarajevski reditelj Gradimir Gojer, zatim predstava o Bergmanu koja zalazi u sferu protestantizma. I još jedna po Tolstojevoj priči „Otac Sergije“. Uz te predstave, i jedna po Čehovu, jedna po Ronaldu Harvudu i predstava o Ejmi Vajnhaus.

Početak potresnom pričom o sestrama i braći Baruh

Dorćolsko narodno pozorište je otvoreno potresnom pričom, jevrejskom „bajkom“ o sestrama i braći Baruh koji su brutalno stradali tokom Drugog svetskog rata. Iz ove beogradske preživele su jedna od sestara, Sonja, i njena majka. Danas su jedini naslednici porodice Baruh sin Sonjinog brata, Bore, Žan-Klod i njena deca Isa Alkalaj i Dolores Moreno.