„U mojim filmovima niko ne može da izbegne pravdi“: Ruben Oslund obeležio prvi dan Sarajevo Film Festivala

– To je korisno upotrebiti jer ima puno govorancija, dodele nagrada i dok počne film prođe 10 do 20 minuta, ponekad i sat. Vrištanje je dobar način da se restartuje publika i povrati energija, pojasnio je Ostlund dan kasnije.

Prema njegovim rečima kulturu gledanja filma bi trebalo malo promeniti jer kako kaže, nije isto kada prikazujete film u Americi i Evropi.

– Kada ga prikazujete u Americi publika je vrlo aktivan deo predstave, a onda se vratite u Skandinaviju gde sede prekrštenih ruku ne želeći ništa da podele s filmom. Kada je tako nema ni mnogo smisla gledati filmove u bioskopu.

Napravite budalu od sebe, nemojte se plašiti da se smejete ili da ne razumete šta se dešava , pokušajte da učestvujete – poručio je Ostlund.

Mada, treba imati i razumevanja i za one koji se ukoče nakon njegovih filmova dok grozničavo razmišljaju, verovatno najviše o sebi podstaknuti upravo onim što su videli.

Nisu Ostlunda slučajno prozvali „kraljem stida“ iako su njegovi filmovi puni odličnog humora i satire.

Ostlundova ostvarenja upravo seciraju ponašanje ljudi koji dolaze da gledaju filmove u smokinzima i toaletama, njihove strahove od sramote, gubitka reputacije.

U najkraćem, stavlja ogledalo pred njih, bilo da parodira svet konceptualne umetnosti kao u filmu „Kvadrat“ ili svet mode kao u „Trouglu tuge“ i ,naravno, sve to, uvek kroz prizmu socijalne analize.

Grizi ruku koja te hrani

O tome ima li malo paradoksa što parodira grupu ljudi kojoj unekoliko i sam pripada, posebno imajući u vidu strukturu publike u Kanu gde je ove godine premijerno prikazan „Trougao tuge“ koji je tamo osvojio i Zlatnu palmu, Ostlund je kazao:

-Sećam se da je u napisima u švedskim medijima stajalo „Ruben grize ruku koja ga hrani“. Od početka sam publici hteo da pokažem to povraćanje, sr****, kapetana koji na luksuznoj jahti mahnita čitajući Komunistički manifest. Želeo sam da to čuju. Premijera je odlično mesto da se predstavi takav sadržaj. Bilo bi blesavo da se ne pozabavim ljudima kojima i sam pripadam, načinom na koji doživljavam neuspeh kao ljudsko biće. S tim u vezi je i ustaljeni narativ kada se govori o bogatima i siromašnima, o onima koji imaju moć i onima koji tu moć nemaju. To je jedan od motiva filma, da problem nije pojedinačan, da neće nestati ako se samo rešimo jednog ruskog oligarha – upozorio je Ostlund aludirajući na karakter iz svog filma, koji s lakoćom rastače predrasude u vezi s ruskim bogatašima.

Prema njegovim rečima u tom narativu siromašni su iskreni i pristojni, a bogati izveštačeni i samoživi.

– A zapravo bogati su često pristojni. Nažalost, siromašni često nemaju uslove da budu pristojni, tako da u mojim filmovima niko ne može da izbegne pravdi. – konstatovao je Ostlund.

Muška seksualnost kao valuta

Na konstataciju da je “Trougao tuge” najduhovitiji film o preživljavanju jer se u njemu govori o iscrpljujućem svetu mode i instagrama, kao i na pitanje kako je uopšte došao na ideju da kroz takvu priču provocira publiku Ostlund je rekao da mnogo toga iz svog života i svojih prijatelja ima u njegovim filmovima.

U ovom konkretnom slučaju sve je počelo kad je pre osam godina upoznao svoju suprugu koja je modna fotografkinja.

– Odmah sam se zainteresovao za svet mode i lepote. Interesantno mi je jer je on istovremeno zastrašujuć i privlačan. Lepota je strašna zato što se uz pomoć lepote uspostavlja hijerarhija u prostoriji. Možemo je posmatrati kao valutu. Pitao sam ženu da mi ispriča kako funkcioniše taj svet mode . Od nje sam saznao mnogo toga o strategiji marketinga različitih brendova o profesiji modela. – kazao je Ostlund, dodajući da ga je naročito zanimala profesija muškog modela jer nema isti status kao ženski model.

– Gotovo se smatra da je biti muški model nešto šašavo. Muškarac si, ali si tašt. Muški modeli zarađuju za jednu trećinu ili jednu četvrtinu onog što zarađuju žene. To je jedna od retkih profesija gde žene zarađuju više. Muškarci koji se time bave nose se sa mogućnošću da budu seksualni objekti. Možete spavati s nekim i na taj način ostvariti bolju karijeru . Interesantno mi je bilo da posmatram muškarce koji barataju svojom seksualnošću kao valutom – istakao je Ostlund.

“Svi smo jednaki, dame prvo”

Odgovarajući na pitanje da li njegov “Trougao tuge” predviđa kraj zapadne civilizacije ili koja bi bila njegova poruka, on uzvraća da će taj kraj ipak potrajati.

– Neće se desiti tako brzo kao u filmu. Biće to sporo gašenje kao, što su se sve civilizacije sporo gasile… U prvoj sceni modne revije iznad piste se projektuju slogani “Svi smo jednaki, dame prvo” a onda sam u film stavio i svoj komentar, svoju poruku “Cinizam je maskiran u optimizam”. Tako meni izgleda ceo pristup sloganima u svetu markentiške komunikacije. Nema toga što me čini tako agresivnim kao kad pokušavaju da se osećam dobro kad čitam afirmativne slogane . Mislim da je to najblesavije u današnjem svetu. Čini mi se da se film mnogo bavi upravo time, cinizmom maskiranim u optimizam – zaključio je Ruben Ostlund.

 Majka komunistkinja i svet iz dve perspektive

Prema Oslundovim rečima, naročito je američka dramaturgija bazirana na tome da uvek postoji protagonista i antagonista. – Onda su taj model kopirali i mediji gde uvek imamo glavnog junaka vesti i on mora biti ili pozitivac ili negativac.

Film “Trougao tuge” je izašao upravo u trenutku antagonizma između Istoka i Zapada , kada smo se ponadali da smo iza sebe ostavili svet u kojem se na politiku gleda kao na fudbalsku utakmicu umesto da razgovaramo – istakao je Ostlund.

On je dodao i da je njegova majka tokom šezdesetih bila komunistkinja i da se danas tako deklariše, a da je on sam odgajan da svet posmatra iz dve perspektive istočne i zapadne koje se u njemu međusobno sukobljavaju.

Ekonomija uništava kreativnost

Govoreći o ulozi poznatog holivudskog glumca Vudija Harelsona u filmu “Trougao tuge” gde on igra mahnitog pijanog i marksitički nastrojenog kapetana luksuzne jahte Ostlund je zapazio da se takvi poznati glumci „uvek moraju nositi sa time da su važni za film jer privlače pažnju”.

– Kad radiš sa slavnima moraš zadobiti njihovo poverenje. Moraju verovati da ću se dobro pobrinuti o njima i omogućiti da njihov glumački nastup bude kvaltetan, da nisam zainteresovan za njih samo zato što su poznati glumci“, objasnio je reditelj. Prema njegovim rečima holivuski model u kome agenti posreduju između reditelja i glumca je trend koji se sve više javlja i u Evropi. Agenta čak imaju i ljudi koji rade digitalnu pozadinu. Ekonomija uništava kreativnost – zaključio je Ostlund