U mom detinjstvu

Pod rojem aviona u visokom letu jeli smo lubenice, dok su bombe padale na Beograd. Gledali smo kako se u daljini diže dim. U bašti je bilo sparno i tražili smo da skinemo košulje. Lubenica je pucketala pod velikim nožem dok ju je majka sekla. Čuli smo još nešto i pomislili da je grmljavina. Ali, kada smo pogledali uvis, nebo je bilo plavo, bez ijednog oblačka.

Jednom je moja majka čula nekog čoveka kako preklinje za svoj život. Seća se zvezda i tamnih obrisa drveća duž puta kojim su bežali pred austrijskom vojskom u sporoj volujskoj zaprezi. „Čovek u šumi zvučao je užasno uplašeno“, kaže. Kola su nastavila put. Niko nije ni zucnuo. Uskoro se začuo huk reke koju je trebalo da pređu.

U mom detinjstvu žene su uveče krpile čarape. Imati „rupu“ na čarapi bila je katastrofa. Čarape su bile skupe, kao i struja. Svi bismo posedali oko stola sa petrolejkom: moja baba je čitala novine, mi, deca, pretvarali smo se da radimo domaće zadatke, a zapravo smo gledali majku kako uvlači svoj crveno obojeni nokat ispod prozirne čarape.

U biografiji ruske pesnikinje Marine Cvetajeve otkrio sam podatak da je prvi put javno čitala svoju poeziju u Parizu, 6. februara 1925, a novine su objavile da je u programu učestvovalo i troje muzičara: madam Kuneli otpevala je nekoliko starih italijanskih pesama, profesor Mogiljevski svirao je violinu, a V. E. Bajucov klavir. To me je zapanjilo! Madam Kuneli, zvala se Nina, bila je prijateljica moje majke. Zajedno su studirale u Parizu kod iste nastavnice pevanja, madam Kedrov, a potom se, u vreme Drugog svetskog rata, Nina Kuneli obrela u Beogradu. Učila me je da pevam ruske i francuske dečije pesmice, koje i danas znam. Sećam se da je bila prelepa, nešto malo starija od majke i da je po završetku rata otišla u inostranstvo.

Krojači sede na stolu, kao što su navikli da čine. Sve se dešava u nekoj ulici s mračnim dućanima usred Beograda, gde smo odlazili da mi suze i skrate očev kaput po mojoj meri. Krojač bi sišao sa stola i zabadao špenadle duž mojih ramena. „Ne izvijaj se“, govorila mi je majka. Napolju se spuštao mrak. Padale su krupne pahulje.

Mnogo godina kasnije, u NJujorku, isto takvo popodne, izlog radnje za hemijsko čišćenje i prizor ružne, debele i debelonoge žene u beloj haljini, posednute u stolicu. Sedokosi krojač, Jevrejin, zadiže joj porube i kleči ispred nje kao da je prosi.

Na železničkim šinama ležao je skupocen kofer, ali su se svi plašili da mu se približe. Krali su šljive to popodne, na delu pruge oivičenom voćnjacima, daleko od bilo koje stanice. Kofer je, seća se ona, bio sav oblepljen šarenim etiketama, verovatno čuvenih svetskih hotela i prekookeanskih prevoznika. Za vreme rata, dakako, svi su već čuli da postoje i one specijalne bombe, u vidu igračaka, naliv-pera, fudbalskih lopti, egzotičnih ptica… što da ne i kofera. Zbog toga ga nisu ni dirnuli.

„Uvek sam se pitala šta je u njemu“, kaže moja žena. Često smo razgovarali o tom letu, godine 1944, koje oboje jedva naziremo u svojim uspomenama.

Svet je bio u plamenu a ja sam učio da sviram violinu. Bebac Neron je harao…

U stanu moje nastavnice uvek je bilo hladno. Prostrana, maltene prazna soba s visokom, osenčenom tavanicom. Sećam se nekoliko prvih kreštavih nota koje je moja violina uspevala da izmami i nastavničinih neumoljivih primedbi. Plašio sam se te starice. Ujedno sam je i voleo, jer bi mi, čim prestane da zanoveta, dala nešto da pojedem. Nešto retko i egzotično. Recimo, čokoladu punjenu likerom. Sedeli smo u velikoj nenameštenoj sobi, takoreći u mraku. Posmatrala me je dok jedem. „Jadno dete“, rekla bi, a ja sam mislio da je to zbog moje neuvežbanosti i tupoglavosti kojom sam reagovao na sve njene pokušaje da mi nešto objasni, premda danas nisam sasvim siguran u to. Zapravo, mislim da je imala nešto drugo na umu. Zbog toga i zapisujem ove redove, da otkrijem šta.

Prevod sa engleskog: Vesna Roganović

Autor je veliki američki pesnik i esejista srpskog porekla čije se knjige kratkih eseja i zapisa iz beležnice „Čudovište voli svoj lavirint“ uskoro pojavljuje u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs