U mržnji objedinjeni, u ljubavi različiti

Na ovogodišnjem subotičkom međunarodnom regionalnom festivalu savremenog pozorišta Desiré central station, gledao sam nadaleko čuvenu predstavu Olivera Frljića „Naše nasilje i vaše nasilje“ , koja je uzbunila i zbunila Evropu, od Beča do Varšave, i od Berlina do Subotice.

Predstava je to kratka i jasna, britka i jarka. U ne više od deset slika, ona je, prozrevši neraskidivu vezu među naizgled odvojenim delovima stvarnosti, protumačila naše vreme. To tumačenje izaziva zazor i šok klerikalno-hrišćanskog, duboko udesno zastranilog, sitog, povlašćenog i prepotentnog evroatlantskog sveta.

Zapravo, šokantna je i košmarna stvarnost koju je ova predstava u sebe upila i izbljuvala pred publiku kao jasan stav dijagnoze te stvarnosti, a taj nalaz niti jeste, niti može biti prijatan. Evropa, Evropa do Vladivostoka, i Amerika, Bliski istok, Severna Afrika, Centralna Afrika, Afrika sve do Rta dobre nade, sve je to danas u Trećem svetskom ratu, koji su Amerika i Evropa objavili sirotinji drugih kontinenata, ali i sirotinji sunarodnika – ipak, pre svega, islamskoj i nehrišćanskoj sirotinji, a da te objave i vođenja rata njihovi građani, građani Evrope i Amerike, nisu svesni.

Taj rat vuče vektor perverzne (pornografske, vlastodržačke, posedničke) želje starog imperijalizma takozvanih velikih sila, koji je poslednji stadijum kapitalizma – kapitalizma čije frapantne transformacije imaju magičnu moć opsenarskih trikova. Ekonomski i politički imperijalizam Amerike i Evrope, zasniva se na kulturnom imperijalizmu, u koji su, po veštini one opsenarske moći, uključena čak i brojna protivljenja tom imperijalizmu, vidljiva i u pozorištu. Čak i ova, britka i jasna, poučna i ljubavna predstava ne ide dalje od tumačenja: ona kritički tumači, ali ne menja svet koji tumači.

Slike torture nad zarobljenim muslimanima iz logora Gvantanamo, koje se pretvaraju u hipu u slike zabavnih televizijskih i estradnih programa, slike masakra i pojedinačnog klanja koje postaju slike iz crnih viceva bez političke korektnosti, politička korektnost koja se pretvara u sliku stvarnosti razrušenih gradova na Bliskom istoku i opljačkanih njegovih muzeja i nafte, to su slike predstave „Naše nasilje i vaše nasilje“.

U tim slikama akteri, bez obzira na kojoj su strani, odeveni su u isti kostim, onaj radničko-zatvorenički narandžasti kombinezon koji nose muslimanski mučenici u Gvantanamu i drugde, i koji nose oni zarobljeni zapadnoevropski i američki novinari i diplomate koje u pustinjama, pred kamerama, kolju borci ISIS-a. U isleđivanju muslimanskog zarobljenika, kao islednici, učestvuju i žene s turbanima. Ovo vaše nasilje, naše je nasilje, ovo naše nasilje, vaše je nasilje. U njemu smo objedinjeni.

Naš američko-evropski kulturni i kultni imperijalizam, po sili obrta novca naših banaka i kapitala korporacija, započeo je nasilje nad vama, a vi ste primorani da uzvratite istom merom. Jezivo, dakako, odzvanjaju reči sa scene kad se, starozavetno, proročki, uzvikuje sa Bliskog istoka i sa mediteranskih obala Afrike: Vi ste od napada na Irak ubili četiri miliona muslimana! Nećemo se smiriti dok kod vas ne bude četiri miliona mrtvih! To je poravnanje! Zato se nemojte čuditi ni gnušati kad vam bliski budu leteli u vazduh po Evropi i Americi, od naših bombaških napada, jer su naši bliski, njih četiri miliona, pretvoreni u dim i pepeo!

Više reakcija od ovog upravo navedenog stava, koji govori o biti rata koji se vodi svim sredstvima, izazvale su dve scene. Jedna je kad glumica Barbara Babačić iz vagine izvlači državnu zastavu (da se razumemo, zastavicu) zemlje u kojoj se predstava izvodi. Na taj gest klerikalno državotvorni krugovi polude. Zašto? Zato što otkrivaju svoju mizoginiju. Jer, šta zapravo ima loše u tome da zastava izađe odande odakle se u stvari rađa čovek?

Druga je scena u kojoj Hristos obljubljuje muslimanku. Blasfemična reakcija na to je posledica nerazumevanja. Najpre, postoji scena u kojoj Isus iz Nazareta, sažaljivo, saučesnički, pomaže izmučenom muslimanu, noseći ga u naručju. To je jedinstvena i moguća Pietà naše svetske budućnosti – ikona našeg doba koja vodi spasenju i oslobođenju sveta. To je ljubav.

Druga je scena kad Hrist silazi s krsta i siluje muslimanku. To nije više onaj Isus iz Nazareta, koji je pun samilosti prema svim paćenicima, jer su mu samo oni braća i sestre, to više nije Hristos Soter, Hristos Spasitelj, nego Hristos Pantokrator – Svevladalac, Svedržitelj, Bog moći Crkve, Moloh, a ne bog ljubavi odbačenih i prezrenih na svetu.

„Naše nasilje i vaše nasilje“, pozorišna je freska dvadeset prvog veka – suza deteta na kojoj se ogleda naš svet. Izrađena je u duhu najčovekoljubivijeg vizantijskog i ranorenesansnog freskoslikarstva. Ko poznaje radove Đota ili Teofana Grka, ko je upio u sebe slikarske kompozicije naših Sopoćana u priprati i glavnom brodu, taj će razumeti dugu tradiciju evropske umetnosti u borbi protiv sopstvenog zla, koja se, eto, objavila i u predstavi „Naše nasilje i vaše nasilje“. To je ta „estetika otpora“ o kojoj, u istoimenom romanu, govori Peter Vajs, prema čijim je motivima nastalo ovo delo.