U Muzeju pozorišne umetnosti Srbije obeležena 100. godišnjica rođenja Miodraga Petrovića Čkalje

Profesor emeritus Fakulteta dramskih umetnosti Svetozar Rapajić istakao je da je kod srpskih „namrgođenih pozorišnih kritičara“ od 19. veka pa nadalje komedija bila na niskoj ceni, i da je zbog toga u početku trpeo i Čkalja.

Naveo je da su komedije Jovana Sterije Popovića isticane kao slabiji deo njegovog opusa, a da su hvaljene istorijske drame, kojih se danas niko ne seća.

Dodao je da je i Branislav Nušić tek posle Drugog svetskog rata postavljen na mesto koje mu pripada, a da je pre toga „smatran cirkusantom“.

I danas se smatra da je veselje koje dopire sa scene nisko i neintelektualno, ocenio je Rapajić.

Istakao je da je Čkalja imao komediografski, a ne satirični pogled na pozorište, jer satira može da bude toksična.

Dodao je da je Čkalja voleo transformaciju i da je umeo da u istoj predstavi igrao nekoliko uloga.

Rapajić je rekao da zbog Čkaljinog angažnamana, većinski vezanih za komediju, ljudi nisu bili svesni nekih njegovih potencijala.

Šteta što Čkalja nije igrao komade Ežena Joneska, jer je imao u sebi nešto nadrealistčko i zaumno, i boljeg tumača za Joneska ne bi bilo, istakao je Rapajić.

Spisateljica Dragana Čolić-Biljanović, koja je 1995. godine objavila monografiju o Čkalji, istakla je da je on imao mnogo nagrada, među kojima Nušićevu i Sterijinu, ali nije dobio Oktobrasku nagradu Beograda, što mu je bila „velika rak rana“.

Navela je da je posebno važno Čkaljino gostovanje u Ateljeu 212, kada je u predstavi „Čekajući Godoa“ zamenio Ljubu Tadića, koji je morao da ide u vojsku.

Čkalja mi je rekao da su u toj predstavi „igrali, a da nisu sasvim znali šta igraju“, i da je mnogo eksperimentisao, tumačeći isti pozorišni lik kroz različite vrste emocija, čime je pokazao brojne talente koje je imao.

Glumica Ljiljana Stjepanović istakla je da je joj je Čkalja bio idol, jer je rasla uz radio-aparat i slušala radio-drame i emisije „Veselo veče“ i „Dobro jutro, deco“ u kojima je on učestvovao.

Čkalja je glavni krivac što se bavim glumom, on je bio injekcija da se opredelim za glumački posao, rekla je Stjepanović.

Prisetivši se trenutka kada joj je ponuđena uloga u predstavi „Ruski car“, ona je kazala da je zaplakala od sreće, jer je trebalo da glumi ćerku Čkaljinog lika.

Imala sam strašnu tremu, ali je on bi prijatan i ponašao se prema meni kao prema sopstvenom detetu, zbog čega sam se osećla kao kod kuće, navela je Stjepanović.