„U nesrećnim državama gde se izdvojena sredstva mere promilima kultura ne postoji“: Sagovornici Danasa o smanjenju budžeta za kulturu

Za razliku od naših komšija u regionu, Slovenije, Hrvatske, Crne Gore, koji su za 2023. opredelili značajna povećanja budžeta za kulturu, ova naša i više nego skromna državna kasa za ulaganja u oblast koja je najvažnija za identitet jednog naroda, ne samo da i dalje počinje nulom nego se još i smanjuje.

A posebno „zanimljivom“ je čini to što ovo redukovanje para dolazi u godini kada je ukupan budžet Republike Srbije od 17,97 milijardi evra, za milijardu veći od prošlogodišnjeg.

O čemu nam to govori ako znamo da već decenijama gotovo da ne postoji evropska država u kojoj se u kulturu ulaže manje od jednog procenta, i čiji budžet iz godine u godinu počinje nulom?

Kakav je odnos naše vlasti prema kulturi, i zašto ona kulturu tretira kao trošak a ne kao investiciju?

Šta u budućnosti može da se očekuje u zemlji u kojoj kultura, očigledno, ne samo da nije među prioritetima nego proviruje iz jednog od zadnjih redova?

Odgovore na ova pitanja za Danas daju Siniša Kovačević, dramski pisac, reditelj i predsednik Odbora Skupštine Srbije za kulturu (poslanik poslaničke grupe Narodna stranka), profesor Teorije kulture, Sociologije kulture, Kulturne politike i Javnog mnjenja Ratko Božović, operska primadona i poslanica poslaničke grupe „Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve“ Jadranka Jovanović, pisac, književni kritičar i izdavač Gojko Božović.

– Budžet za kulturu u 2023. je čak i manji od 0,66 odsto od ukupnog republičkog budžeta, a tamo gde se izdvojena sredstva mere promilima, u tim nesrećnim državama kultura ne postoji. Ona je svedena na nivo incidenta – kaže Siniša Kovačević. – Da biste imali kulturnu politiku, jasno utvrđenu kulturnu misao, strategiju kada je razvoj kulture u pitanju, izdvajanja za kulturu se moraju meriti procentima. Za razvoj piramidalne kulturne strukture u kojoj su na dnu te piramide ono što se zovu konzumenti, amateri, i koja se prema svom vrhu elitizuje i pretvara u veliku kulturu koja umnogome, i vrlo često, prevazilazi granice zemlje u kojoj je nastaje, potrebna su ulaganja, otprilike, oko tri i nešto odsto od ukupnog republičkog budžeta na godišnjem nivou. Kvartalno, to bi iznosilo negde oko 0, 8 odsto. Uz sve to, mora ići i određena vrsta stimulansa kada je kupovna umetnina u pitanju, kada su donacije u kulturi u pitanju, kada su u pitanju zadužbine, i tako dalje, i tako dalje. Dakle, to bi podrazumevalo zakonska rešenja koja bi takva investiranja i takva davanja u kulturu u potpunosti odbijala iz poreza. I to je nešto što podrazumeva jasno vođenu kulturnu misao – navodi Kovačević.

– Naravno da jasno vođena kulturna misao mora proishoditi i proizilaziti iz jasno vođene političke misli. Pri svemu tome, u situaciji u kojoj imate politiku kao determinantu koja odlučuje o svemu, onda se tu, naravno, još jedan hendikep javlja. Ko je bliži plastu sena on će i dobiti seno, ko nije blizu on će ostati gladan. U zemlji koja je nekada imala jedan vrhunski univerzitet umetnosti, koji je bio njen vrhunski reprezent i u inostranstvu, koja je imala svetski relevantne pisce, svetski relevantne slikare, svetski relevantne filmske autore, sve se sada, na žalost i na nesreću, svodi na preživljavanje. Tako da očito moramo čekati neka srećnija vremena.

Kovačević za Danas izdvaja i neke neshvatljive stvari koje takođe govore o tome gde je poslednjih godina mesto kulture u našem društvu.

– Ne mogu da shvatim da se u Srbiji gradi ne znam koliko fudbalskih stadiona, a da se ne gradi ni jedno novo pozorište. Ne mogu da shvatim da je izgrađen jedan hram na vodi a da se na tom mestu ne nalaze ni jedna pozorišna dvorana ni galerija. Ne mogu da shvatim da je Beograd jedini glavni grad u Evropi, uključujući i Tiranu i Kišinjev, koji nema zgradu opere. To su stvari koje su prosto uvredljive. Zato nam se to vraća kroz ovu eksploziju turbo folka, kiča i vulgarnosti svake vrste, kroz jednu treš estetiku koja je sve, samo nije ono što treba da postoji u bilo kom društvu, i koja ne samo da nosi nego seje agresivnost, banalnost, prostotu, neobrazovanje. I zato ova vlast vrhunske, slobodomisleće umetnike i kulturne radnike doživljava kao svoje neprijatelje. Osim onih koji su joj se priključili – ističe Siniša Kovačević.

Jadranka Jovanović, koja je poslanica vladajućeg SNS u nekoliko saziva parlamenta, svoj odgovor o smanjenom budžetu za kulturu u 2023. počinje „opaskom“.

– I vama i meni je jasno šta ovim pitanjem želite da kažete i postignete. Međutim, ono što se zaboravlja jeste da u ovaj procentualni iznos od 0,66 odsto od ukupnog budžeta nije ušlo sve ono što lokalne samouprave izdvajaju za kulturu, a to je u rasponu od pet do devet odsto, i time se direktno uvećava budžet za kulturu. Kao i od kredita koji je Ministarstvo kulture uzelo iz evropskih fondova 2022. godine, čiji je deo potrošen, a oko petnaest miliona evra prebačeno je za ovu godinu. I ako baš hoćete da pričamo u brojkama – direktno je povećalo budžet na nekih jedan odsto. Ali, i da je budžet za kulturu dva odsto, opozicija bi pravila pitanje zašto nije tri – ističe Jovanović.

Za nju, kako navodi, brojke nisu presudne.

– Meni je daleko važnije od brojki sve ono što jeste vidljivo pozitivno kada je kultura u pitanju. Od ulaganja u infrastrukturu ustanova kulture, umetničkih projekata, snimanja filmova i serija, do brige i ulaganja u nematerijalno kulturno nasleđe, pomoć Hilandaru, Matici srpskoj, Istorijskom muzeju… Mislim da Ministarstvo kulture pametnom raspodelom obezbeđuje dovoljno sredstava za ono što je kvalitetno i doprinosi napretku u oblasti kulture – smatra Jadranka Jovanović.

Činjenicu da smo u 2023. stigli do najmanjeg budžeta za srpsku kulturu u poslednjih dvadeset godina, profesor Ratko Božović smatra skandalom bez presedana.

– Kad se kultura nađe na društvenoj margini to već odaje karakter i društva i države. Objektivno, to je ozbiljan poremećaj u skali vrednosti i vrednosni haos anomičnog društva. Oni koji odlučuju u kulturi i o kulturi nalaze se u nerešivoj ambivalenciji između politike i kulture. Teško je istovremeno biti na dva različita koloseka. Tu je prisutna nemoguća misija – prikloniti se političkom jednoumlju i političkim istomišljenicima autokratske države, s jedne strane i kulturnjacima, stvaraocima u kulturi, koji su nezamislivi bez različitosti individualnih i kreativnih potencijala, s druge strane.

Božović podseća da uz kulturu, kao najširi pojam koji obuhvata sve od stvarnosti do večnosti, kako je svojevremeno definisao Miša Đurić, ide sloboda, svest i transendencija, prekoračenje postojećeg stanja, promene i u društvu i u kulturi.

– Zbog toga bi svaki analitičar rekao da protagonisti političkog društva, u kome se o svemu odlučuje, nisu nimalo naivni da podrže kulturu koja ih dovodi u pitanje, koja ih štaviše i ruši. To što smo stigli u 2023. do najmanjeg budžeta za srpsku kulturu u poslednjih dvadeset godina skandal je bez presedana. Inače, to izdvajanje za kulturu bila je žalosna činjenica i dosada. A sada nam u povećanju budžeta za kulturu drže lekcije i Slovenija i Hrvatska i Crna Gora.

Profesor čije je ime jedno od najvećih autoriteta u oblasti kulture i sociologije kulture ne samo na ovom prostoru nego i u ovom delu Evrope, podseća da je prekid komunikacije sa svetom tokom sankcija pod kojima je Srbija bila 90-ih godina, proizveo povećanje provincijalizacije zatvorenog društva.

– Izolacija je pospešila teskobnu atmosferu, u kojoj se kultura hranila gorkim plodovima populizma i antielitizma. Bio je to trijumf populističke „estetike“ i kiča. A kad kultura postane instrument ili žrtva bilo koje politike, onda je sporna i kultura i politika. To što je umetničko stvaralaštvo u nas dovedeno do potpune pauperizacije više je nego sramota. I upućuje na jasno uspostavljanje čitave oblasti kulture i to bez iluzija, bez obmana i simulacija. Tada bi kritička svest objavila raskid sa mitologizovanom istorijom, ekstremnim nacionalizmom, autoritarnim mentalitetom, nagomilanim predrasudama i političkom nekulturom. Povratak prošlosti, opsesivan i nekritičan, već je učinio da se izgubi korak s vremenom sadašnjim. Simptomatična je i ovdašnja nesposobnost da se prepoznaju i dosadašnje istorijske greške. To je ravno mentalnom i moralnom autizmu. Autizam i ekstremizam, kao patološka stanja, idu zajedno.

Teško je reći, smatra Božović, šta je za kulturne vrednosti pogubnije – ili hirovi neoliberalnog tržišta ili pragmatska kratkovidost politike bez vizije.

– Tendencije prizemne politizacije i još prizemnije komercijalizacije uveliko su prisutne i to u trenutku kad je svako vredovanje gotovo na nultoj tački. A kad su najprisutnije pristrasno politizovane vrednosti i komercijalizovane nevrednosti – na pragu smo debakla vrednovanja i primitivizma koji je uveliko na delu – ističe profesor Ratko Božović.

Napredujemo u kašnjenju

Profesor Ratko Božović navodi da se ovde zaboravilo da je prošlo vreme kad se kultura smatrala javnim troškom, a ne bitnim elementom ekonomije i svekolikog razvoja.

– Napredujemo u kašnjenju. Utemeljenje kulture označilo bi ne samo forme njenog umnog postojanja već i njeno prisustvo u celini čovekove individualne i društvene egzistencije, kao preduslovu za modernizacijske procese i za suštinsku promenu. Nije teško dokazati da nema strukturalnih promena bez kulture. Ona bi se pojavila i kao pretpostavka za uspostavljanje slobodnog životnog stila i civilizovanog svakodnevlja. Stoga je neophodano da se kulturi već sada obezbedi bolji status i pouzdanije mesto u celini društvenog života.

Ponižavajuća nula

Pisac, književni kritičar i izdavač Gojko Božović smatra da je budžet za kulturu nedvosmislen izraz statusa koji kultura ima u našem društvu i u našem trenutnom poretku.

– Da kultura ima bolji status, da uživa veće poverenje, da se prepoznaje njen značaj za razvoj društva, onda bi i njen budžet bio izražen procentom koji barem počinje jedinicom, a ne ponižavajućom nulom. Marginalizacija kulture, koja nije samo naša specijalnost, posebno je opasna u nedovoljno razvijenim i podeljenim društvima, u društvima bez ikakvog unutrašnjeg konsenzusa i jasnog smera u kome se kreće.

Božović ističe da je vrlo je teško, gotovo nemoguće, voditi kulturnu politiku s tako malim budžetom.

– To je budžet koji pokriva i državne institucije kulture i nezavisnu kulturnu scenu, i budžetske korisnike i one koji učestvuju na minimalnim konkursima iz oblasti kulture. Budžet za kulturu ne odgovara realnim potrebama javnih i privatnih kulturnih institucija, niti odgovara zemlji veličine Srbije i obimu postojećih kulturnih potreba, niti stvaranju novih kulturnih potreba u našem društvu. Obično se kaže da su vremena teška i da zbog toga nema novca za kulturu. Ali možda je trenutak da se zapitamo: da nisu možda vremena teška upravo zbog toga što tako dugo nema novca za kulturu? – smatra Gojko Božović.

U regionu optimizam

Hrvatska kultura ušla je u 2023. s velikim optimizmom – sa budžetom od 423.412.865 evra, što predstavlja povećanje u odnosu na 2022. godinu za čak 37,3 odsto, ili za nešto više od 115 miliona evra.

Izraženo u procentima, za kulturu se u ovoj zemlji iz ukupnog republičkog budžeta izdvaja 1, 37 odsto.

U Sloveniji takođe stižu bolje prilike u ovoj godini – posle epohe premijera Janeza Janše u kojoj je najviše marginalizovana upravo kultura, nova vlast na čelu sa strankom Pokret Sloboda i premijerom Robertom Golobom, opredelila je za kulturu budžet koji je za 32 miliona evra viši u odnosu na prošlogodišnji.

Iz ukupnog republičkog budžeta, izraženo u procentima, kultura 2023. dobija 1,75 odsto.

Situacija je u odnosu na Srbiju povoiljnija i u Crnoj Gori – iz republičke kase kultura ove godine dobija 25,7 miliona evra, što je za 5,9 miliona evra više nego u 2022, pa iako ovim povećanjem ukupno izdvajanje iz budžeta iznosi 0,9 odsto, i i dalje počinje nulom, ima mesta optimizmu jer se već približava jedinici.