Paolo Virci: U politici se kladi na strah, generišu se predrasude i rasizam

Sada gledamo taj sistem koji više nije održiv zato što kvari resurse, generiše nove konflikte i nove nesreće, dok uništava planetu. Iz tog razloga moramo apsolutno da se promenimo, ako želimo da preživimo – kaže za Danas italijanski reditelj Paolo Virci, koji je bio gost nedavno održanog 13. međunarodnog filmskog i muzičkog festivala Kustendorf.

Virciu je Nagradu za buduće filmove dodelio domaćin i osnivač Kustendorfa, reditelj Emir Kusturica posle prikazivanja njegovog filma „Human Capital“ na ovom festivalu.

* Recite nam šta je „Human Capital“ – ljudski kapital, koja je socijalna pozadina o kojoj film govori?

– Socijalna, klasna borba tradicionalno se odvijala između vlasnika kapitala i radnika. Međutim, moderni kapitalizam stvorio je drugačije mesto, atmosferu gde radnici nestaju, blede… Sada ljudi koji žele da poboljšaju sopstveni život pokušavaju da finansijama učestvuju u fondovima i to je bio balon koji je eksplodirao 2008. godine. Tradicionalna socijalna klima gde neko pokušava da sa dosta rada i truda zaradi, sad je zamenjena čovekom koji pokušava da pronađe vezu, da se poveže zlatnom vezom privilegovanih.

* Za razliku od blokbastera vaš film prikazuje realne karaktere. Šta ste želeli da reflektujete kroz njih, koju poentu?

– Način posmatranja nesreće kao i drugačije vrste nesreće kod ljudi. Interesantno je što sam za zaplet uzeo knjigu mladog američkog autora Stephena Amidona, koji je napisao dva dela i koji nije popularan, on nije mejnstrim pisac. Kada sam pročitao njegovu knjigu, bilo je nešto unutar nje što sam doživeo kao značajno, smisleno. Prvenstveno sam primetio da, iako je njegova priča smeštena u Konektikatu, ona može da se odvija i u Italiji. Svet se smanjuje, na delu je globalizacija, kulture se transformišu, a socijalni jaz postaje ogroman. LJudi više ne sanjaju isti san, a ono što je glavna razlika su generacije – borba između starih i mladih. U svetu se događa novi konflikt, i to možemo da uvidimo na primeru Grete Tunberg. Nove generacije se bore protiv onoga što smo sagradili. Kapitalizam je bio stari način, pokušaj vladavine svetom, pa je 1989, kada je pao Berlinski zid, stari svet rekao: ok, ne postoji drugi sistem za progres, za slobodu, samo kapitalizam, cirkulacija dobara. Sada gledamo taj sistem koji više nije održiv zato što kvari resurse, generiše nove konflikte i nove nesreće, dok uništava planetu. Iz tog razloga moramo apsolutno da se promenimo ako želimo da preživimo.

* Da li može doći do te promene uz pomoć angažovanog filma? Da li umetnost može da napravi promenu u svetu?

– Da i ne. Ne zato što je umetnost samo konstelacija, način da se prenesu emocije i prelepa je zato što je beskorisna. U isto vreme to pričanje priča i širenje emocija je način sejanja semena koja mogu da cvetaju i da stvore duh. Tako da sam ja i pesimista i optimista u isto vreme. Izazov je ogroman. Mi se golim rukama borimo protiv sistema koji je neverovatno jak, ali je svet postao mesto gde se socijalne nejednakosti uvećavaju na tako rapidan i tragičan način tako da je promena neophodna. Zato je pričanje priča i hranjenje ideja da je svet spoj drugačijih kultura i duhova neophodno, diverzitet je neophodan za preživljavanje. Ja nisam politički lider ali, kao umetnik – ako mogu da se smatram jednim, mislim da nas radoznalost održava u životu, a želja za komunikacijom, pričanjem priča ljudima, jeste način opstanka i poboljšanja sveta.

* U nekom momentu u filmu pomislila sam da novac može da kupi ljudski život i slobodu, šta vi mislite, da li je tako i u realnosti?

– To se oduvek događalo, još u antičko doba. Postojali su gospodari i robovi. Gospodar je posedovao robove, a onda je došla transformacija društva – pa je gospodar počeo da koristi druge ljude kao sredstva, oruđe. I to je jako tragično, posebno u ličnim osećanjima, u ljudskoj priči. U filmu „Human Capital“ možete da shvatite kako se sentimentalna strana vašeg života reflektuje aspiracijom, željama roditelja, društva…

* Na radionici ste pomenuli izbeglice iz bivše Jugoslavije koje su živele u vašem kraju. Da li možete da uporedite tadašnje izbeglice sa današnjim u svetu koji se suočava sa migrantskom krizom?

– U tom momentu sam bio klinac, bile su šezdesete i nismo uviđali razlike… nismo osećali ograde i geta, oni su bili ljudi koji su došli iz druge zemlje, njihove familije su govorile drugačiji jezik, ali smo mi bili prijatelji i igrali smo se zajedno. Ono što se sada događa, posebno u politici, kladi se na strah, generišu se predrasude i rasizam. To se promenilo. Za nas je bilo to prirodno, oni su dolazili sa drugačijih mesta i to je nama bila predivna stvar.

* Šta to govori o društvu i ljudima?

– To znači da u prirodi ljudskog bića postoji sloboda, mogućnost razumevanja i vibriranja sa drugim kulturama. Mi smo to imali i to je nešto organsko u ljudima, dok u isto vreme u našoj pozadini nosimo strah predaka od drugačijeg. Moramo kulturološki da radimo na tome da to promenimo i formiramo nešto pozitivno, a to se trenutno ne dešava. Ko vlada državom, u našoj, ali i u ostalim zemljama čini mi se, generiše nešto brutalno i primitivno. Nešto što treba da ostane u našoj prošlosti. Drugačije smo boje očiju, kože, kose i preferiram da živim u svetu različitosti, jer je različitost bogatstvo. U modernom društvu ne moramo da budemo potiskivani, možemo da interreagujemo.