U pozorištu mogu da se pomire i Prva i Druga Srbija

I iako su prva generacija koja je to uradila, stide se svojih korena. Zato postoji antagonizam između njih i njihovih rođaka sa sela. Mislim da je to kod nas opšte mesto još od ‘Pozorišta u kući’ i da će publika to i danas savršeno prepoznati – kaže u razgovoru za Danas reditelj Darijan Mihajlović povodom predstave Pozorišta „Boško Buha“ „Florentinski šešir“, koja će biti premijerno izvedena 9. decembra u Ustanovi kulture „Vuk Stefanović Karadžić“.

Komedija Ežena Labiša, u kojoj ovaj čuveni pisac kroz žanr vodvilja daje istančanu društvenu kritiku i 160 godina od njenog nastanka, izvodi se na pozornicama širom sveta. Kod nas je od prvog izvođenja 1870. godine u Narodnom pozorištu više puta bila na teatarskim scenama. Režirali su se je neki od najznačajnijih reditelja poput Mate Miloševića, Soje Jovanović i Ljubomira Mucija Draškića.

– Moj profesor Muci Draškić bio je čuveni reditelj vodvilja i majstor tog žanra. Činilo mi se da mi je kao njegovom studentu ostao zalog da režiram jedan vodvilj. A ovaj komad ima sve karakteristike vodvilja – šampanjac, ljubavni zaplet, konj koji je pojeo šešir, potraga za nečim trivijalnim što povlači lavinu događaja… – priča reditelj.

* Zašto se kod nas komedije dosta retko postavljaju na pozorišne scene?

– Komedija je kroz vekove smatrana nižim žanrom u odnosu na tragediju. Ali, ponekad je to samo izgovor za neznanje postavljanja komedije. Čuveni teoretičar i scenarista Robert Meki kaže da je kritičarima uvek lakše da napišu bilo šta o tragediji nego o komediji, jer je ona ili smešna ili nije. A ako je smešna, onda je odmah i uspešna.

* Ali, komedija nije samo smeh…

– Naravno. Ali, postoje razne vrste smeha. Na primer, oni koji idu iz prepoznavanja… Izvori smeha su razni. Komedija je i farsa i vodvilj i groteska… To govori da morate jako dobro da poznajete žanr i da vladate zanatom, jer ako komedija nije smešna, niste pogodili žanr. I morate jako dobro da čitate pisce, jer su to obično majstori svog zanata, kao Labiš.

* Labiš kaže da ne može čoveka da shvata ozbiljno, ma koliko se trudio. Je l’ to za vas kao reditelja bila prednost u radu?

– Bila je prednost, budući da se komad dešava u nekih petnaestak sati, ali tako kondenzovanog života, jer Labiš svakog čoveka kondenzuje. On ga svede na neku meru i svaki njegov lik postaje veći od života baš zato što ga ne posmatra ozbiljno. Ceo nečiji život kondenzovati u dva sata, potrebna je velika veština za to.

* Da li ste vi imali neki rediteljski dodatak na takav tekst?

– Moj dodatak je poetičniji kraj nego što jeste. Ta vrsta utopije da se ta tri sveta, te podeljene klase – građani, seljaci, aristokrate na kraju spoje. Ne možete mnogo da dodajte u vodvilj, jer tu morate da budete verni piscu. Nema tu velike režije, nego velikog zanata.

* Labiš je prvi autor koji je u dramu uveo lik večitog malograđanina. Ko je danas njegov junak?

– Danas je malograđanština stvar koja se ponovo javlja. Malograđanština je vezana za nižu srednju klasu, kojoj je potrebna tradicija. Mi, budući da na ovim prostorima malo-malo pa dođe neka revolucija, nikako nismo mogli da ostvarimo ni nižu ni visoku srednju klasu u pravom smislu te reči, mada imamo te neke priče poput „Glembajevih“ ili „Večitog mladoženju“ o dekadenciji generacija koje dolaze. Upravo to je značajno za malograđanštinu – da se ta druga generacija buni, a da se u trećoj ponovo vraćaju u to stanje. Mislim da se ta niža srednja klasa, posle 20 godina, polako ponovo javlja. I to je nešto što će publika prepoznati.

Darijan Mihajlović   Foto: Boško Buha

* U najavi za predstavu govorite o antagonizmu između klasa, sela i grada, ali i između Prve i Druge Srbije…

– Zato sam uzeo da režiram taj komad, jer sam mislio da je ta podela kod nas vrlo živa. Prvosrbijanci i drugosrbijanci – to je apsolutno podela koja je vladala u Francuskoj krajem 19. veka. Oni danas to nemaju, budući da je zbog globalizacije mnogo toga pomešano. Zato i mislim da komad 160 godina kasnije možda još bolje funkcioniše u Srbiji nego u Francuskoj. Ta vrsta podele na „prve“ i „druge“, građane prvog reda i drugog reda, na one koji su obrazovaniji i koji misle o onima koji su neobrazovani ili manje obrazovani šta već misle i obrnuto… Ta dva sveta se poprilično ne podnose. Šta je tome razlog, to je sad pitanje jedne dublje analize, ali je meni je to bilo jako značajno za ovaj komad.

* A zašto vam je bilo značajno da stvorite utopiju na kraju?

– Upravo zbog toga. Zamislite da Prva i Druga Srbija ne postoje bar na dva minuta. Sa tom utopijom sam ja pokušao da napravim upravo tu analogiju o Prvoj i Drugoj Srbiji. Dugo sam mislio da ta vrsta podele ne postoji, a onda sam video da sami ljudi vole tako sebe da nazivaju i klasifikuju. Bilo mi je zanimljivo kako se komad razrešava i kako na neki način osetite da je to deo vašeg sveta i priče o Srbiji.

* Je l’ vaša postavka onda kritika Druge Srbije?

– Ne. Ja nikada ne bih rekao da pozorište treba da bude kritično, već da treba da postavlja pitanja. To je upravo postavljanje pitanja – kako je moguće da mi ne možemo da spojimo te svetove zajedno, da postoji taj antagonizam, koji je, na kraju krajeva, retrogradan. Mislim da nas vraća unazad. A pozorište to može. Žana Vilara su jednom pitali gde ste videli luster u parku, a on je rekao u pozorištu. Tako da sve može u pozorištu. I da se na dva minuta pomire Prva i Druga Srbija.

* Poslednjih godina najviše radite u inostranstvu. Već treću sezonu postavljate svetske klasike u Berlinu, a poslednje što ste radili u berlinskom Amfiteatru bio je Šekspirov „Magbet“…

– Da, radio sam „Magbeta“ koji je pogledalo više od 60.000 gledalaca i koji je za nekoliko meseci odigran više od 90 puta. Ja sam stalni saradnik tog pozorišta i nadam se da ću dogodine tamo raditi i Šilerove „Razbojnike“. Tamo radim uglavnom nemačke komade – „Magbet“ je u Šilerovom prevodu, što mi predstavlja veliki izazov. Oni tamo imaju respekt prema tome da jedan stranac želi te drame da čita i gleda svojim očima. Isto to bih voleo da vidim i ovde. Da neko ko dolazi iz neke druge sredine pročita Nušića ili Steriju, jer mislim da nas to ponekad optereti.

Serija "Klan"

– Serija „Klan“ Darijana Mihajlovića odabrana je u devet evropskih serija koje će se razvijati u Amsterdamu, Geteborgu i Lilu. Na kraju perioda razvoja, serija će biti prezentovana evropskim televizijskim kućama u aprilu 2018. godine. Razvoj projekta je podržao Torino Film Lab. „U pitanju je kriminalistička serija. Mesto dešavanja su Srbija i Hrvatska, budući da se to tkanje zajedničke države rasparalo, ali da su niti koje su ostale nerasparane deo kriminalnog miljea. Tu je negde priča o ljudima koji dolaze i s jedne i s druge strane granice, koji su uvek imali nešto zajedničko i dok su svi drugi mislili da nemamo ništa zajedničko. Ta velika zabluda koju smo prošli se analizira i otkriva retrospekcijom na 90-e i sve to vreme“, objašnjava Mihajlović, napominjući da je projekat tek u fazi razvoja scenarija.

Velika komedija‘]

„Florentinski šešir“ biće najveća produkcija koju je pozorište „Boško Buha“ radilo u poslednjih godinu dana. Gotovo ceo ansambl naći će se na sceni – tačnije više od 20 glumaca. U predstavi igraju: Dejan Lutkić, Goran Jevtić, Zoran Cvijanović, Vladan Dujović, Dragoljub Denda, Uroš Jovčić, Aleksandar Radojičić, Nenad Nenadović, Miloš Vlalukin, Teodora Ristovski, Lena Bogdanović, Katarina Gojković, Jelena Trkulja, Ivana Lokner, Saša Nićiforović, Đorđe Kreća, Vanja Jovanović, Mitra Mladenović, Mina Nenadović, Veljko Knežević, Luka Lopičić, Nikola Tavić… Predstava je osmišljena kao velika komedija u kojoj se i peva i igra, pa je tako songove komponovao Aleksandar Saša Lokner, dok koreografiju potpisuje Nebojša Gromilić. Scenograf je Aljoša Spajić, a kostimografkinja Ivana Vasić.