U raljama života

Na šta prvo pomislite kada kažete: život? Odgovori nas kao slobodnih pojedinaca, opskrbljenih svim mogućim papirima – zbog kojih doduše mnogo koji put stojimo u redu, škrgućući zubima što se taj red isuviše sporo pomera – mogu biti jednostavni ili veoma živopisni, zavisno od raspoloženja.

Ali, koji odgovor uopšte može dati čovek što zaista i bez sumnje živi, ali osim tog ‘golog života’ praktično i nema drugih prava na isti, iako je uređen sistem naoko svuda oko njega? Ova kompleksna pitanja, na otvaranju ovogodišnje Pjace od filozofa na KotorArtu, (programska urednica Paula Petričević) razmatrala je Čarna Brković, docentkinja na Odeljenju za kulturnu antropologiju i evropsku etnologiju na Univerzitetu u Getingenu.

Humanitarnost, milosrđe, filantropija, više su nego aktuelne reči poslednjih 30 godina na ovom tlu. Baš to, kako definišemo odnose zavisnosti i odgovornosti između sebe, postaje u pomenutim proteklim decenijama sve važnije, a po svoj prilici tako će i ostati, barem u onoj budućnosti do koje seže naš pogled.

S tim u vezi, odnosi građana/građanki i njihovih država promenili su se takođe i dobili novu vrstu značenja. Kako inače objasniti neobičnu situaciju u kojoj Romi i Balkanski Egipćani, pobegli od ratnih nasilja krajem 1990-ih sa Kosova i smešteni u izbeglički kamp Konik pokraj Podgorice, ostanu tamo čitave dve decenije, dobrim delom tog trajanja bez ostvarenog državljanstva i svih ostalih prava što proističu dalje iz te činjenice. Kako su ti ljudi – o kojima je najpre brinuo međunarodni humanitarni korpus, a potom staranje o njima postupno preuzimala sama država – prolazili kroz žrvanj pravnih začkoljica, na potezu od golog života (zoe) do politički uslovljenog života (bios), bez stvarne mogućnosti za brzo i olakšavajuće razrešenje svojih sudbina, zahvaljujući novoustanovljenom terminu ‘interno raseljena lica’.

Iako po svemu van političke zajednice, držani u nekoj vrsti ‘hitnog’ smeštaja koji se pretvorio u višegodišnji ‘trajni’, te u statusu pravno nevidljivih, prepolitičkih bića, ovi ljudi su i te kako bili prisutni sve to vreme, a da je njihovo postojanje u građanskom smislu ostalo na svoj način nezabeleženo. Svakako zaštićeni, ali i doslovno van ‘polisa’, podvrgnuti svojevrsnom pokušaju ‘disciplinovanja’ sa ciljem ‘promene svesti’, da bi se uspešno integrisali u ‘civilizovano’ evropsko društvo, oni su bili zapravo isključeni iz političkog života, iako na neki drugi način i uključeni u njega, zato što juridičko vladanje nije bilo sasvim suspendovano u kampu.

U svemu tome, dogodilo se da ovi ljudi, ni krivi ni dužni, provedu zbog ratnih strahota u svojoj postojbini čitav niz godina u kampu Konik, i to ni kao domaći niti kao strani državljani. Reč je o politici državljanstva u odnosu na ljude koji još nisu postali državljani i koji, uz svu iskrenu brigu humanitaraca i države, nisu zapravo vodili zadovoljan život, iako njihove želje i snovi nisu bili previše različiti od onih naših, dakle ljudi van tog istog ili bilo kog sličnog kampa.

Uključimo li sada filozofa Đorđa Agambena, moramo postaviti pitanje: da li je kamp, kako on smatra, i zaista mesto izopštenja i simbol vanrednog stanja? Da li su se ovi ljudi tokom tih par decenija nalazili u izvesnom smislu u položaju ‘homo sacera’ ili ipak ne? Ovo je bila zagonetka koju je Čarna Brković razrešavala pred posetiocima Pjace od filozofa na živim primerima kojima je svedočila u komunikaciji sa ženama iz kampa Konik, tokom nekoliko godina pred njegovo zatvaranje i konačno pravno regulisanje statusa njegovih stanovnika.

I upravo ta živa svedočanstva najsnažnije govore o stepenu svakodnevne dehumanizacije koju su pretrpeli ovi ljudi u susretu sa navodno civilizovanom sredinom. Posebno potresna bila je priča o mentalnoj klopci putem koje se na stanovnice i stanovnike Konika pravila presija da ne mogu postati punopravni članovi društva ukoliko ne održavaju higijenu – a u isto vreme, instalacije u kampu nisu dopremale ni približno dovoljno vode, naročito one tople, za temeljno održavanje higijene. I sve to dvadeset godina.

Tako vam postane namah jasno zašto se danas neki zalažu da baš pravo na vodu bude priznato kao deo ljudskih prava, a potom i sledeće: da su i rasizam i ljudska dobrota, oboje suštinski isprepleteni i vezani za naizgled najbanalnije činjenice života. Naš odnos prema svim „drugima“ i „drugačijima“, uvek se najbolje vidi upravo kroz takve svakodnevne i podrazumevajuće stvari u situacijama kada se, dakle, naši bližnji nađu u raljama života. Hvala Čarni Brković što nas je na to podsetila, ovako dirljivim povodom.