U senci ovog onlajn snalaženja, bioskop je postao ugrožena vrsta

Organizatori ove jedinstvene a beogradskoj publici omiljene filmske manifestacije, zbog epidemijske situacije nekoliko puta su pomerali termin od prvobitno planiranog aprila.

Narednih dana će, uprkos svemu, pred publiku doneti najbolje evropske dokumentarce i to na bioskopsko platno. Reklo bi se da takva odluka nije ništa ne obično za osnivače ove manifestacije – Svetlanu i Zorana Popovića, retke istrajne borce na domaćoj kulturnoj sceni koji samostalnim, vaninstitucionalnim delovanjem stvaraju dela koja na više nivoa značajno obogaćuju našu kulturu i filmsku umetnost.

O svojim razlozima da ipak održe festival i ove godine i to pred bioskopskom publikom, a ne onlajn, kako je poslednjih meseci postalo uobičajeno, oni govore u razgovoru za Danas.

Kako ste se odlučili da ipak organizujete festival Sedam veličanstvenih? Zašto vam je bilo važno da ipak ne preskočite ovu, za sve nas tešku, 2020. godinu?

– Festival je već bio spreman i termini zakazani za početak aprila. Izuzetno smo se radovali ovogodišnjem festivalu jer su izabrani filmovi izuzetni, radovi vrhunskih autora i s nestrpljenjem smo očekivali trenutak kada ćemo zajedno sa publikom uživati na projekcijama.

Posebno, dokumentarac koji otvara festival je najnovije ostvarenje jednog od najvećih majstora modernog dokumentarizma, Viktora Kosakovskog, koji izričito zahteva da se film isključivo prikazuje na velikom platnu bioskopa. Onda nas je, kao i sve, pogodila vest o pandemiji, ubrzo praćena uvođenjem drastičnog karantina koji onemogućava bilo kakve manifestacije.

Zatim komplikacije, pogoršanje situacije, nova odlaganja, otkazivanja. Ipak, ljudi su se javljali s pitanjima šta je sa festivalom, sa željama da gledaju filmove, da idu u bioskop. Iznenađujuće ili ne, svi važni domaći filmski festivali redom su imali svoje ovogodišnje izdanje, pa nam se činilo da i festival „Sedam veličanstvenih“ to zaslužuje.

Zašto baš sada? Festival je trebalo da ima svoje izdanje još u aprilu. Zašto mislite da su baš sada najbolji uslovi da se festival održi?

– Na kraju godine smo jedino pouzdano mogli da zaključimo da bolje od ovih uslova za festival, na žalost nije bilo.

U aprilu je bio opšti karantin, krajem juna izbori, demonstracije i zatim drastično i dramatično pogoršanje širenja infekcije; za septembar i oktobar već su bili zakazani neki drugi festivali, u novembru se desio najdrastičniji porast infekcije i, ma koliko to apsurdno zvučalo, ispostavilo se da je ovo pravi trenutak u ovoj godini jer mere, koje su iako, na žalost, kasnile, počinju da daju prve rezultate.

Potvrda za to je i da na dan otvaranja festivala stupaju na snagu nove mere koje bioskopima i pozorištima vraćaju večernje termine.

Festival Sedam veličanstvenih je festival bioskopa, koji publici donosi mogućnost da dokumentarne filmove gleda u velikim salama na velikom platnu. Kako gledate na to što su ove godine brojni festivali svoje programe ponudili i na onlajn platformama, ili samo tamo? Zašto ste se vi odlučili da ipak podelite mrak s gledaocima?

– Jedan od naših najvažnijih ciljeva festivala „Sedam veličanstvenih“ od osnivanja i tokom svih prethodnih petnaest godina bio je da predstavimo moderne dokumentarce u zadivljujućem sjaju projekcija velikih bioskopa.

Od toga ni u jednom trenutku nismo želeli da odustanemo, ni kada su redom festivali objavili da prelaze na onlajn prikazivanja, ni kada je u novembru u poslednjem trenutku i najveći evropski festival dokumentarnog filma, IDFA u Amsterdamu, kao nužno zlo prihvatio da se preseli na onlajn platformu.

Sa druge strane, u senci ovog onlajn snalaženja, bioskop, to mesto u kojem žive filmovi, postao je odjednom ugrožena vrsta i činilo nam se da je apel za spasavanje bio upućen svima.

Najzad, kada smo istaknutim evropskim autorima, koje smo početkom godine zvali da dođu kao gosti, i kojima smo zatim nekoliko puta javljali da se festival odlaže, kada smo ih ovoga puta obaveštavali da će se festival dogoditi, i to u bioskopu, uprkos složenoj situaciji i drastičnim ograničenjima, dobijali smo pozdrave zadivljujuće iskrene radosti kao izraz nade, podrške i ohrabrenja.

Kako gledate uopšte na sve što se dešava sa festivalima i kinematografijom usled svetske epidemije korona virusa? Kakva nas budućnost u tom smislu čeka?

– Sve kolega iz Evrope sa kojima smo u vezi doživeli su kao neželjenu, izvesno degradirajuću promenu po filmove i komunikaciju prelazak na onlajn platforme. Za tim su pre svega morali da posegnu veliki festivali zato što su uloženi ogroman trud, energija i sredstva da bi se to jednostavno odbacilo.

Takođe, ma koliko da je onlajn prikazivanje oduzimalo magiju bioskopa, autori su ipak bili zadovoljni da su njihovi filmovi gledani, da se o njima razgovara, da su nagrađivani. Ali niko ni za trenutak nije pristajao na pomisao da bi ovo značilo neku trajnu promenu.

Što se kinematografije tiče ona je izvesno još više pogođena jer su mnogi projekti zaustavljeni i odloženi. Budućnost kojoj se svi nadamo zove se vakcina i svet u kojem ponovo bez straha uživamo u bliskosti i bioskopu.

Mislite li da će se narednih godina dokumentaristi baviti ovim što sada svi proživljavamo? Kakve filmove narednih godina možemo da očekujemo?

– Dokumentaristi su nas do sada naučili da za njih nema sfere života koja je nedostupna ili nesavladiva. Svakako da već postoje zabeleženi brojni video zapisi o ovom vremenu izolacije, onlajn komunikacije, o vremenu paradoksalnih zbližavanja u vremenu nametnutog otuđenja.

Samo je pitanje trenutka kada će oni postati deo novih dokumentarnih filmova različitih priča i žanrova. Upravo tokom poslednjih dogovora za festival dobijamo vest da je holandska rediteljka, autorka uzbudljive detektivske priče „Moj Rembrant“ u montaži sa novim projektom, a proslavljeni finski reditelj, autor „Najsrećnijeg čoveka na Zemlji“ javlja nam za svoj najnoviji film kome se, s velikom radošću, nadamo i očekujemo da ga uskoro pogledamo.

A kakve nam priče donosi ovogodišnji program?

– Festival otvara „Gunda“, zadivljujuće ostvarenje koje u pravom trenutku usmerava naše poglede ka neodoljivim bićima koja su zanemarena i koja stradaju, prema bićima za koja nas autor opominje da su divna stvorenja naše zajedničke planete.

Dansko ostvarenje „Patrimonijum“ je dosad neviđeni prikaz danske aristokratije kroz priču o teretu i obavezama koje nosi pripadanje tom, za mnoge, apsolutno povlašćenom društvenom sloju.

To je nimalo bajkovita priča o baštini i tradiciji, što je i značenje reči u naslovu, kreirana izuzetnim vizuelnim stilom koji pejzaže i enterijere pretvara u prizore kao sa slika izuzetnih slikara. „Gorka ljubav“ je film koji nas vodi na očaravajuće krstarenje Volgom, krstarenje koje nas očarava lepotom, ali i donosi drame protagonista u najlepšem čehovljevskom duhu. Holandski film „Moj Rembrant“ je još jedan ekskluzivni uvid u puteve i život umetničkih dela, a napravljen je kao triler koji gledate bez daha.

Jedan festivalski dan posvećen je muzici i Argentini. Magija filma, magija tanga i magija noći Buenos Ajresa u neprevaziđenoj apologiji ljubavi i plesu – „Još jedan tango“ je dokument o bliskosti o kojoj sada, možda više nego ikad, ne prestajemo da sanjamo!

„Solo“ je potresna priča o vrhunskom pijanisti koji se bori na ivici mračnog, duševnog ambisa protiv demona sopstvene genijalnosti, sa nadom da muzika kojoj žrtvuje sebe postane prostor u kome može da postoji. Zatvaranje festivala nudi posebno zadovoljstvo za sve koji već godinama uživaju u neobičnim, sjajnim finskim dokumentarcima.

„Najsrećnijem čoveku na Zemlji“ otkriva svet nepriznatih emocija finskih muškaraca pričajući pre svega o dubokoj žudnji za bliskošću, napravljen virtuoznim autorskim postupkom, ovo je film izuzetne snage i lepote.