U Srbiji je težak put do prvog filma

Kako su istakli učesnici – Nikola Ležaić (reditelj i producent), Nemanja Ćeranić reditelj),  Aljoša Ćeranić (producent), Milan Stojanović (producent), Milan Nikodijević (profesor na Akademiji umetnosti Novi Sad, član konkursne komisije FCS-a za debitantski film), Мelina Pota Koljević ( scenaristkinja, urednica i rediteljka u Dramskom programu Radio Beograda), i Danilo Bećković (reditelj), postoji problem već u samoj odrednici debitantskog filma.

Naime, debitantskim filmom prećutno se smatra prvi dugometražni igrani film nekog mladog autora, a to što je debitantski film svaki prvi film nekog autora, nekako se prenebregava i veći značaj se pridaje dugometražnim igranim filmovima, do kojih je svakako mnogo teže doći nego do kratkih igranih filmova ili dokumentaraca, bilo da su u pitanju dugometražni ili kratkometražni dokumentarni filmovi.

Kao jedna od ključnih tema tribine nametnulo se pitanje konkursa Filmskog centra Srbije za debitantski film, odnosno drugih konkursa na koje se reditelji debitanti mogu prijaviti.

Prema rečima reditelja Danila Bećkovića (“Mali Budo”, “Jesen samuraja”), cela ideja debitantskog konkursa je da ljudi ne moraju da dođu na konkurs i da se bore sa nekim vedetama, koje imaju i ozbiljnije producentske kuće i ozbiljnije biografije.

– Uvek će neko sa zvučnijim imenom imati polaznu prednost u odnosu na nekog debitanta, a debitantski konkurs je neka vrsta zaštite, posebnog prostora gde treba da vidimo ko je od mladih ljudi najspremniji da zakorači u kinematografiju – istakao je Bećković.

Milan Stojanović, producent nagrađivanog ostvarenja “Oaza” koje je ovogodišnji srpski kandidat za Oskara, smatra da ovaj pojedinačni konkurs nije od presudnog značaja:

– Ključ je u tome da se ide od konkursa do konkursa, i da se ne bira na koji će se ići. Mislim da strateški to nije toliko važno, koliko da se pogodi da bude komisija čijem će senzibilitetu prijati taj projekat. Dobro je da postoji konkurs za debitantske filmove, ali svaki projekat treba da pronađe svoju komisiju. Debitanti nisu ograničeni na jedan konkurs – ocenio je Stojanović.

Profesor Milan Nikodijević, član konkursnih komisija FCS-a za debitantski film, naglasio je da postoje i slučajevi kada uspešna ostvarenja nastanu i mimo konkursa.

– Desilo se da smo 2020. odbili film “Prolećna pesma”. Mi smo ga odbili pre svega na nivou teksta, a potom sam u nekim žirijima ove godine dao nagradu tom filmu. Ali, scenario je bitno izmenjen, uz te sugestije koje smo mi naveli u obrazloženju. Autorka je na neki način bila jako zahvalna. Može se dogoditi i da samo odbijanje na konkursu, na neki način, bude plodotvorno za samog autora – rekao je Nikodijević, ističući da njegovo iskustvo govori da, uz dobru priču, mora da postoji vrlo ozbiljna producentska podrška koja će kanalisati tu dobru ideju, da bi se došlo do nekih početnih para.

U trenutnom sistemu selekcije, kako ocenjuje producent Milan Stojanović, nedovoljno se obraća pažnja na kredibilitet producenta.

– Druga stvar je sistem selekcije reditelja, i to koliko se pažnje obraća na prethodni uspeh kratkometražnih filmova tih reditelja – naglasio je Stojanović.

O značaju kratkometražnih filmova za mlade reditelje na početku karijere, govorio je i Nemanja Ćeranić, autor ovogodišnjeg uspešnog debitantskog filma “Lihvar”.

On je o svom iskustvu rekao:

– Ja sam kao montažer imao još teži put da dođem do svog prvog filma i da se profilišem kao reditelj. Mislim da su kratki filmovi ključna stvar. Kratki filmovi koje sam radio još na fakultetu bili su mi neka vrsta portfolija za FCS. To jeste problematika danas za mlađe reditelje: ja bih prvo uradio dva-tri kratka filma, skupio neku ekipu kojoj možeš da veruješ, poput direktora fotografije koji te razume i montažera. Mislim da je jako čudno da neki reditelj izađe na konkurs FCS-a ako pre toga nema bilo kakvu vrstu kratke forme – istakao je Ćeranić.

Мelina Pota Koljević govorila je o izazovima saradnje sa rediteljima na početku karijere:

– Sa scenaristima je takva stvar, da vam svaki reditelj priđe i ponudi da radimo, a da dobijemo honorar kad izađu na konkurs i dobiju novac. Uglavnom tako i radimo, naročito kada je reč o mladim rediteljima koji prvi put izlaze na scenu. Budžeti jesu ograničavajući i mislim da, koliko god da je dobro što je profilisano toliko kategorija u Filmskom centru Srbije, i dalje postoji pitanje ukupnog budžeta za filmove. Mislim da bi on mogao da bude veći, s obzirom na ulogu koju film igra ne samo u kulturi, već i u javnom mnenju – izjavila je poznata scenaristkinja.

Tribina o izazovima debitanstkog filma održana je u okviru projekta Filmskog centra Srbije i Doma omladine Beograda u kome se kroz seriju tribina pod zajedničkim nazivom “Identitet srpskog filma – Srpski film u 21. veku” strateški osmišljavaju, koncipiraju i problematizuju neka od aktuelnih i vitalnih pitanja srpske kinematografije.

Tribine pokušavaju da praktično doprinesu i pre svega usmere filmske stvaraoce, od pitanja kako doći do prvog filma, do načina distribucije filmova i njihovog prisustva na filmskim festivalima u svetu.

Otvaranje reputacije

Reditelj Danilo Bećković osvrnuo se i na tu temu kratkih filmova:

– Kratki filmovi su forma koja je kod nas zapravo oživela pre nekih 15-20 godina, kada su bili uspesi Pavla Vučkovića i Stefana Arsenijevića. Onda smo shvatili da kratki film može da ima funkciju u karijeri reditelja, da može biti neka vrsta lične karte. Morate sebi da stvorite neku vrstu reputacije, da vidite na koji način možete da postanete deo esnafa. Ima ljudi koji na fakultetu uspeju da naprave kratki film, ali i onih koji sa fakulteta ne izađu s tom ličnom kartom, i onda je jako komplikovano postati primećen – istakao je Bećković.