U Srbiji se nikada manje nije čitalo, a nikada više „pametovalo“

Duhovito i koncizno napisana, dopala se čitaocima, ali je i na nedavno završenom otkupu knjiga izazvala kontroverze. Njen autor Dejan Ristić govori o tome, ali i novoj knjizi „Zablude srpske istorije“. Obe knjige ilustrovao je Nikola Radosavljević, a objavio izdavač Vukotić media.

* Vaša knjiga „Mitovi srpske istorije“‘ doživela je veliki uspeh. Treba da bude snimljena i dokumentarna TV serija čiji je nastanak finansiralo Ministarstvo kulture i informisanja, ali nije „prošla“ na državnom otkupu knjiga za potrebe popuna fondova javnih biblioteka iako ju je stručna komisija odobrila i preporučila. Kako to tumačite?

– Moram priznati da nisam preterano iznenađen izostankom sistema u valorizaciji ideja i projekata koji dobijaju podršku Ministarstva. Postoje brojni primeri koji nam ukazuju na idejnu, stručnu, logističku i svaku drugu raspolućenost tog izuzetnog važnog organa državne uprave.

U slučaju moje knjige desilo se to da je Ministarstvo najpre izdvojilo značajna sredstva za realizaciju dokumentarnog TV serijala kojim bi bile predstavljene najznačajnije teme sadržane u njoj, da bi potom ministar izbacio sa spiska naslova preporučenih za otkup javnim bibliotekama od strane stručne komisije istu onu knjigu čiju je ekranizaciju prethodno podržao. Da nije žalosno, bilo bi smešno, a ovako je samo tragikomično.

Ministar je time demonstrirao nekoliko veoma loših praksi koje se pre svega ogledaju u birokratskoj intervenciji sa namerom da se uspostavi „željena“ prošlost, kao i spremnost da se degradira mišljenje članova stručne komisije da bi, korišćenjem birokratsko-administrativnih prerogativa, demonstrirao potpunu privatizaciju javne funkcije koju bi trebalo da obavlja isključivo u javnom interesu.

S druge strane, ne mogu a da mu najiskrenije ne zahvalim što je, još jednim u nizu svojih gafova, doprineo dodatnoj vidljivosti ove knjige koja je za godinu dana doživela tiraž od bezmalo 10.000 primeraka.

* Upravo je iz štampe izašla Vaša nova knjiga „Zablude srpske istorije“. Može li se reći da je to nastavak obrade tema kojima ste se bavili u „Mitovima srpske istorije“?

– Sadržaj „Zabluda srpske istorije“ odredili su čitaoci „Mitova srpske istorije“ i posetioci njenih brojnih predstavljanja. Drugim rečima, upravo su čitaoci kandidovali teme koje su potom našle svoje mesto unutar korica ove knjige i to me posebno raduje. Trudio sam se da zapišem sva ona pitanja, nepoznanice ili istorijske nedoumice i zablude o kojima su mi govorili čitaoci, isti oni koji su, istovremeno, aktivno tražili da prionem na pisanje njenog nastavka. Nakon određenih razmišljanja, konsultovanja sa mojim kolegama istoričarima i izdavačem Vukotić media doneo sam odluku da pozitivno odgovorim na tolike brojne pozive i inicijative za pisanje nastavka „Mitova“.

* Iz obe Vaše knjige stiče se utisak da je „kafanska istorija“ postala opšteprihvaćena kao maltene zvanična. Čini se da kroz eseje sadržane u obe knjige tu vrstu „istorije“ vraćate tamo gde joj je i mesto. Kako se dogodilo da je kod nas pseudoistorija postala toliko prihvaćena? Jesmo li po tome jedinstveni u svetu?

– Još od vremena uspostavljanja naučne kritičke istoriografije u Srba, naši istoričari susretali su se sa pojavom pseudoistoričara, odnosno kako naš narod lepo kaže – „šarlatana“, koji ne raspolažu osnovnim znanjima i veštinama za bavljenje naučnom istoriografijom. Mahom su to pojedinci koji u prošlosti pokušavaju da, iz samo sebi poznatih razloga i motiva, pronađu „dokaze“ u vezi sa time da su, primerice, Srbi najstariji narod na planeti, da postoji tzv. vinčansko pismo, kao i mnogo toga drugog što je milozvučno za naše uši, ali je činjenično i naučno potpuno neutemeljeno. Taj štetan fenomen šarlatanstva povremeno je posebno prisutan kod nas te istoričari kontinuirano ukazuju na postojanje pojedinaca koji se predstavljaju kao „poznavaoci“ istorije, „ljubitelji prošlosti“ i slično. Iako je ta pogubna pojava već dosta dugo periferni deo našeg javnog prostora i „folklora“ postoje, istina, i pojedinci koje zaista možemo nazvati jurišnicima na istorijsku istinu. Mahom su to ličnosti koji prošlosti pristupaju beskrajno amaterski, površno, koristoljubivo i zlurado.

* Možete li navesti neke primere?

– Možda najpoznatiji naši pseudoistoričari svih vremena bili su nesvršeni gimnazijalac Sima Lukin Lazić (1863-1904) i pravnik Miloš S. Milojević (1840-1897), koji i danas imaju svoje malobrojne, ali veoma agresivne sledbenike. Miloš S. Milojević je, primerice, iznosio besmislice poput toga da su Srbi potekli iz Indije i da su se u svom kretanju do ovih naših prostora sukobljavali sa egipatskim faraonima i kineskim carevima, kao i to da su pojedini rimski ili vizantijski carevi, poput Likinija, Konstantina I Velikog ili Justinijana I Velikog, bili naši sunarodnici. On nije prezao ni od toga da našu crkvu optužuje da negira samo njemu poznatu „činjenicu“ po kojoj su srpski patrijarsi postojali i u razdoblju pozne antike, odnosno ranog srednjeg veka. Milojević se nije libio ni od toga da izmišlja svetitelje koji nikada nisu živeli ili da falsifikuje biografije svetih, kao što je to učinio sa žitijem Svete Petke. Zbog bezbrojnih izmišljotina i spremnosti da brutalno falsifikuje prošlost sopstvenog naroda Milojević je još za života sa pravom bio označen kao najveći krivotvoritelj istorije Srba. To je ostao sve do naših dana i taj sud o njemu ostaje nepromenjen.

Možda i najbolji dokaz istinskih motiva ovih šarlatana koji nisu prezali od toga da svesno obmanjuju svoje sunarodnike predstavljaju reči Sime Lazića, koji je u jednom svom „delu“ zapisao: „Da mi je samo znati, da ću tim usrećiti rod i narod svoj, vjeruj mi, ja bih slatko podnio i onu najvišu žrtvu, višu i od života, višu i od časti: lagao bih dan i noć – lagao bih kao pas.“

* Šarlatanskih teorija je mnogo…

– Razdoblja društvenih i identitetskih kriza, kao po pravilu, predstavljaju idealan okvir za bujanje raznoraznih pseudoistorijskih, šarlatanskih teorija i tvrdnji. Istini za volju, treba naglasiti i to kako taj fenomen nije tipičan isključivo za nas, već da su mu u prošlosti podlegali i brojni drugi narodi i društva. Fenomen pseudonauke, odnosno lažne nauke i šarlatanstva, predstavlja jednu od najopasnijih društvenih bolesti zato što sa sobom nosi čitav niz veoma štetnih pojava. Pseudoistorija razara jednu etniju, društvo i zajednicu usađujući u nju veoma štetne i opasne neistine koje su „upakovane“ u svojevrsnu oblandu „zabranjene istorije“, odnosno „sakrivene istine“.

* U vreme pandemije kovida 19 kruže i raznovrsne teorije zavere, šta o tome mislite?

– Svaka od tih šarlatanskih teorija i tvrdnji, pored ostalog, počiva na teoriji zavere, fenomenu skrivenog, ali i postojanja nekakvog „izuzetnog“ pojedinca koji svojoj naciji na volšeban način „otvara oči“ i upoznaje je sa njenom do tada, navodno, skrivenom drevnošću.

Drugim rečima, pojava pseudoistorije obrnuto je proporcionalna našoj spremnosti da odbacimo, zanemarimo i negiramo znanje. Sve se manje obrazujemo kroz porodicu i školski sistem, a sve više putem društvenih mreža, kojekakvih skaradnih internet portala i Jutjub kanala. U Srbiji se nikada manje nije čitalo, a nikada više „pametovalo“ po društvenim mrežama, medijima, na slavama i u kafanama. Stoga je krajnje vreme da stvari iznova postavimo na svoje mesto. To znači da je neophodno da se vratimo bistrim izvorištima (sa)znanja, a da pseudonauku vratimo za kafansku trpezu odakle je i potekla.