Kada su seljaci i psi stigli u voćnjak badema, sve je utihnulo, a mrtvi su odlazili sa ovog sveta dosežući spokoj.
Seljaci su išli levo-desno suočeni s nerešivom zagonetkom. Išli su između drveća s petrolejkama u rukama.
Na svakom koraku su govorili da je šteta.
Šta je to moglo da bude između sinova Kara Age i majstora Avde koji je danas završio svoje poslove?
Napravio je lep spomenik, a zauzvrat je bio u potpunosti isplaćen u republikanskim zlatnicima.
Rastali su se rukujući se sa zadovoljstvom.
Kako se desilo da se ovde bore usred noći?
Šta je Baki, sin glavnog pastira, tražio napolju usred noći?
S kim je došao ovamo, s dvojicom aga ili s majstorom čiji je šegrt bio?
Po njihovim očima se videlo koliko im je bilo teško što je ubijeno jadno dete.
Ubijen je i arapski konj koga su svi sa zavišću gledali otkako je kročio u selo.
Njegove smeđe dlake, potamnele zbog krvi, činile su da izgleda kao da ne leži na zemlji, već na slici neke zidne tapiserije.
Oko mrtvih je bilo mnogo drveća badema, a među drvećem badema bilo je samo jedno pitanje.
Seljaci su tražili odgovor na to pitanje tumarajući od drveta do drveta.
Iako su pregledali stabla razvaljena od municije, razbacano kamenje i lica mrtvih, nisu uspeli da ga nađu.
Davali su cigare jedni drugima i terali pse koji su njuškali oko krvi.
Dosad su videli brojne krvne osvete u ravničarskim selima, ali biće da nikad nisu videli ovakvo neprijateljstvo puno tajni.
Među leševima nije bilo moguće izvesti nijednu razumnu pretpostavku.
Neprijateljstvo je bila vatra koja se vešto čuva, strpljivo skriva i koja se iznosi na videlo kad za to dođe vreme, a seljaci su za to bili majstori.
Opet, priznali su jedni drugima da nisu ni čuli ni videli za tako dobro prikrivano neprijateljstvo kakvo je bilo ovo koje je odvelo u smrt ove naočite mladiće i jedno dete.
Kada je jedan od seljaka povikao, svi su se okupili oko Avde.
Uperili su svetla svojih petrolejki ka Avdinom licu, a kada su mu prišli i bolje ga pogledali, shvatili su da još diše.
Telo mu je bilo krvavo i bilo je jasno da je teško ranjen.
Razmatrali su da ga stave na zaprežna kola i odvedu u ambulantu u selu Devedži Pinari.
Tamo su bile jedina ambulanta i jedina stanica žandarma na visoravni.
Ako požure, stigli bi u ambulantu za sat vremena, probudili bi doktora i spasili Avdu.
Obavestili bi i žandarme, pa prepustili sve njima i doktoru.
Neki su govorili tiho, a neki samo stajali i ćutali.
Kad god bi neko od staraca rekao, možda je ovaj čovek nevin, možda je zlo učinio neki od Kara Aginih sinova, onda bi se oni oglasili govoreći, samo Alah zna šta se zaista dogodilo.
Dovukli su kola s dva upregnuta konja u voćnjak i polako spustili Avda na dušek u njima.
U pratnji desetak naoružanih konjanika, poterali su kola prema istočnoj padini.
Dok su slušali zavijanje hladnog noćnog vetra, mislili su da će možda usput umreti kamenorezac koji je u selo doneo samo nesreću.
Iako bi njegova smrt bila jedina stvar zbog koje posle ne bi žalili, znali su da je jedini način da saznaju tajnu ove noći da on preživi.
Poterali su svoje konje u srce tame s nadom da će mu biti bolje i da će im sve ispričati.
Prevod sa turskog: Ida Jović
Autor je poznati kurdski pisac iz Turske i predsednik Međunarodnog PEN, pisac romana „Kamen i senka“ objavljenog u izdanju Arhipelaga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
