U stalnom smo strahu šta će svet da kaže o nama

Tekst koji književni teoretičari, uz „Krvavu svadbu“ i „Jermu“, svrstavaju u Lorkinu „ruralnu trilogiju“, vrti se oko događaja u jednoj kući u Andaluziji, kada Bernarda Alba, nakon smrti svog muža, odlučuje da preuzme potpunu kontrolu nad životom svojih ćerki, tako što ih zatvara. U želji da u selu ima savršenu reputaciju, ona postaje čuvarka patrijarhalnog sveta.

– Veliki izazov bio je postaviti klasik koji na prvi pogled ni po čemu nije savremen. To je priča o ženi koja na osam godina zatvara svoje ćerke u kuću zbog smrti svoga muža – objašnjava za Danas rediteljka Ana Grigorović.

Ipak, priča iz španskog sela s početka 20. veka mnogo je bliža Srbiji danas.

– Zanimao nas je motiv Bernarde Albe da zatvori tu kuću. Mi živimo u nekom, reklo bi se, malograđanskom društvu. I u stalnom smo strahu šta će svet da kaže o nama, šta se priča o nama, šta se misli o nama. Kada smo došli do tog motiva, otvorili smo čitav novi svet. Ovo čitanje poigrava se sa dekonstrukcijom klasike, ali mi smo i dalje u epohi, i dalje je to 1936. kada je komad napisan. Ipak, način na koji se to dešava, za nas je zapravo jako savremen. I bavi se pitanjima koja se nas i dalje tiču – dodaje rediteljka.

Ona ističe da je „Dom Bernarde Albe“ najpoznatije Lorkino delo, koje je često puta postavljano na scene širom sveta. Zato je njoj bilo važno da nađe nešto što nije toliko rabljeno u prošlosti i da na tome bazira svoje čitanje.

– Ima raznih uglova iz kojih možete da pristupite ovom klasiku. Možete se opredeliti samo za žensko pitanje ili samo za pitanje diktature. Meni je bilo zanimljivo i da očuvam to žensko pitanje i da tu diktaturu prevedem na naš jezik – jezik malograđanske sredine. Upravo ta diktatura nema više veze s tim da li je ta Bernarda tiranin već zašto je ona tiranin. To je bio neki ugao koji sam ja našla u ovom komadu – objašnjava Ana Grigorović.

NJena junakinja Bernarda Alba sve vreme zazire od toga šta se priča po selu.

– Bernarda preko Ponsije, služavke, koja jedina izlazi iz kuće, saznaje sve ono čega se plaši da se ne desi u njenoj kući. To je ta neka lascivnost, otvoreni seksualni odnosi… koji se u tom živom španskom selu zapravo sve vreme dešavaju. S druge strane, postoji okolnost gde ste zatvoreni u kući, gde je sve kao mirno, a zapravo nešto iznutra tinja. Mi smo gradili predstavu baš na tom motivu – šta se dešava u selu i kakva hoće da bude Bernarda pred tim selom, a ona želi da bude bolja od svih ostalih i u stalnom je strahu šta ti preko puta misle o njima. Zato je i Ponsija jako važna, jer ona jedina ima uvid u to šta se dešava u Bernardinoj kući i to može da prenese napolje. Taj motiv koji smo mi našli već je postojao u komadu. Mi to nismo izmislili, samo samo ga akcentovali i time podvukli celo težište predstave kako bi nam bila bliža, aktuelnija, i kako bi nas se ticala – naglašava rediteljka.

Jedna od važnih tema ovog komada – žensko pitanje i odnos društva prema ženama, nije često postavljana na domaćim pozorišnim scenama.

– Zato što je žensko pitanje užasno nezgodna stvar za tretiranje. Kao i škole feminizma. Ima različitih pravaca. Ja ne znam da li bih sebe okarakterisala kao feministkinju jer više ne znam šta to znači. Ali da se borim za prava sebe kao žene i ostalih žena, da. To uvek. To žensko pitanje u ovom komadu ja sam negde ostavila po strani, ali ga nisam izbacila iz ovog čitanja. Ono je vrlo prisutno. Da li u toj nekoj želji koju sve mi osećamo, toj sprečenoj seksualnosti kao u komadu ili u želji za nekom vrstom slobode, za nekom vrstom nesputanosti, jednakih prava, to je već na publici da iščita – priča Ana Grigorović.

Ona dodaje da priča o ženama koje su zatvorene u jednoj kući možda nije za nas aktuelna, ali da je međunarodno vrlo bitna.

– Stvari se jako sporo menjaju. Čitava ta istorija ženskog pitanja jako dugo traje. I svaki pomak kao da je jedan korak napred a dva nazad. U muslimanskim sredinama ta okolnost – pet žena zatvoreno u jednoj kući, kojima se čuva nevinost, užasno je aktuelna. Međutim, mi nismo ta sredina. Sa uplivom svih rijalitija, to više ne možemo da shvatimo ozbiljno, iako je međunarodno to i dalje važno pitanje. Ali ja kao žena, kao majka dvoje dece, koja je u različitim životnim situacijama, koja radi… vidim da, koliko god da se borimo, još nije gotovo. Stvarno nije gotovo – zaključuje rediteljka.

Pojedinac protiv sredine

– Nekad vas politike različitih pozorišta uvlače u različite tekstove. Ja se u tome trudim da uvek nađem nešto svoje. Nešto što je moje u tematici, problemu… Imam teoriju da se sve vreme bavim pitanjem pojedinca protiv sredine. Time se bavim od studija do sada. I koliko god da su različiti komadi, ja i dalje ostajem pri toj temi. Čak se i u ovoj ženskoj priči to oseća – kaže Ana Grigorović.

Ženska podela

U podeli predstave „Dom Bernarda Albe“ igraju samo žene. To su: Dara DŽokić (Bernarda Alba), Svetlana Bojković (Ponsija), Zlatija Ivanović (Angustija), Dubravka Kovjanić (Magdalena), Sloboda Mićalović (Amelija), Zorana Bećić (Martirio), Suzana Lukić (Adela), Sara Vuksanović (Marija Hosefa) i Rada Đuričin (Glas). Sticajem okolnosti nedavno je u Narodnom pozorištu izvedena još jedna predstava u kojoj igra samo ženski deo glumačkog ansambla. Bile su to „Devedesete“ u režiji Egona Savina. Direktor Drame NP Željko Hubač ističe da ovaj teatar ima najbolju žensku glumačku ekipu u regionu, ali da ideja nije bila da se uposli ovaj deo ansambla za koga nema toliko posla. „U svetskoj dramaturgiji ima proporcijalno samo 30 odsto ženskih likova. Heroina ima duplo manje nego heroja. Ali nas su vodili umetnički porivi, a ne želja da uposlimo ženski ansambl“, zaključuje Hubač.