U susret neizbežnom?

I ma koliko pesimistična moja predviđanja bila, a suštinski zasnovana ne na defetizmu, već na realnim činjenicama, stvarnost me uvek iznenadi. Jer ni u najstrašnijim snovima nisam zamišljao da će se godišnja produkcija teatara, čak i onih najvažnijih, svesti na dve, tri najviše četiri premijere, da će najmlađi glumci u nekim bitnim pozorištima gaziti četvrtom decenijom života, da će većina srpskih teatara raditi bez stalno zaposlenih dramaturga, da ćemo ostati bez ikakve perspektive na planu pozorišnih zanata, da ćemo se tehnološki svesti na teatarsku sredinu drugog reda u kojoj je svetlosna i tonska oprema ozbiljno zastarela, da ćemo imati i teatre sa svega tri dekoratera, da će uprave čak i za one najosnovnije potrebe produkcije trebovanje morati da dostavljaju finansijskim službama osnivača…

Navešću samo dva primera iz nedavne pozorišne prakse, koja su paradigme ovoga o čemu pišem! U Narodnom pozorištu je gostovao profesionalni teatar iz Srbije i tokom predstave svetlo je vodio direktor tog pozorišta zato što je osnivač doneo odluku da se radno mesto svetlo majstora u tom teatru ukine. A nedavno sam radio u profesionalnom teatru gde je jedini način da se postigne apsolutni mrak na sceni bio taj da se drvenom lopatom za čišćenje snega prekrije snop svetosti jednog od desetak reflektora koji je žario, iako je potenciometar na svetlosnoj mikseti, iz prošlog veka, bio na nuli.

To što pozorišta i dalje rade, čak i u ovakvim uslovima, nema nikakve veze sa Brukovom maksimom o praznom prostoru, već sa neugasivom nadom pozorištnika da će se stvari promeniti na bolje. Mi u to verujemo uprkos, neko bi rekao, zdravom razumu. A kako se stvari u teatarskim institucijama mogu menjati?

Pa logično, institucionalno. Treba uraditi analizu stanja, odrediti prioritete, planove realizacije, kroz institucije države uticati na zakonska rešenja koja bi uvažila specifičnosti procesa rada… Primetili ste da u ovih nekoliko poslednjih rečenica u više navrata pominjem reč institucija. I tu dolazimo, čini mi se, do sledećeg nivoa beznađa. Kako institucionalno menjati postojeće stanje u državi u kojoj se sistematski devastiraju institucije na svim nivoima? Vaninstitucionalno? Pa sistem razaranja institucija moćnici i praktikuju upravo zato da bi interesne grupe mogle da preuzmu poluge upravljanja. Tom procesu doprinose čak i oni čije su namere da posegnu za vaninstitucionalnim rešenjima problema – plemenite. A takvih je, u ovom utilitarističkom društvu zasnovanom na liberalnom kapitalizmu, sve manje. A možda ih i nema?

Opšte je poznato da na nivou kulture u Srbiji postoje dve dominantne interesne grupe koje pokušavaju, svaka na svoj način i svaka sa svojim namerama (koje, ponavljam, mogu biti i dobre, u šta mi je sve teže da poverujem, ali ne isključujem mogućnost da grešim) da utiču na kulturne institucije koje su u lako dokazivom stanju devastiranosti. Jedna grupa je okupljena oko premijerke Vlade RS Ane Brnabić, a druga oko ministra kulture, Vladana Vukosavljevića. Te dve interesne grupe evidentno nemaju dovoljno snage da jedna drugu nadvladaju, pa je rezultat tih trvenja po pravilu – kompromis.

A u vozu kompromisa u umetnosti putuju relativizacija kriterijuma, osrednjost, irelevantnost, retrogradnost, neprofesionalnost, indiferentnost… Teško mi je da odolim, a da ne postavim jedno logično pitanje: ako premijerka, okružena savetnicima koji sada već otvoreno iznose stav da aktuelni ministarstvo kulture ne radi dobro svoj posao, ne može da smeni ministra kulture, kako će onda, na primer, da smeni ministra inostranih poslova, ili pak ministra policije, daleko bilo?

A ako tako funkcioniše institucija Vlade Republike Srbije, šta onda možemo da očekujemo od teatarskih institucija, koje bi trebalo da se uhvate u koštac sa gore navedenim ozbiljnim problemima u funkcionisanju, a u kojima se, upravo zahvaljujući ovakvom stanju u društvu, na čelne pozicije postavljaju ljudi po kriterijumima političke podobnosti, a ne stručnosti, pa zato i nema adekvatne valorizacije rada, te nam se sve češće događaju strukovne pobune poput onih u Narodnom, Beogradskom dramskom, Somborskom pozorištu, koje vlasnici vlasti pokušavaju da relativizuju spočitavajući im politički, samoupravljački i svaki drugi kontekst, ne verujući u iskrenu zabrinutost za sudbinu nečega što je pozorištnicima smisao života, a političarima poligon za dokazivanje moći…

I na kraju, ako je ovakvo stanje u teatarskim institucijama, koje je ipak teško ukinuti što zbog imidža vlasti (napominjem, svih političkih boja) što zbog inercije održivosti teatara i u nemogućim uslovima, koji je onda horizont očekivanja nezavisne scene koja stvara vrednosti u uslovima apsolutno nejasnih umetničkih kriterijuma i politikantskih kompromisa. Najblaže rečeno, još neizvesnija.

Srećan nam Međunarodni dan pozorišta! Dokle ćemo ga slaviti, ne znam. A zašto ga slavimo? Možda zbog nekih dobrih predstava. Izuzetaka koji potvrđuju pravilo…