U svakome od nas čuči klica zla

Svetska književna kritika maltene jednoglasno tvrdi da je reč o „novom Mariju Vargas Ljosi“. Kod nas su mu objavljena dva romana „Stid“ u izdanju Agore i „Crveni april“, čiji je izdavač Laguna. Nedavno je u Beogradu i gostovao je na novosadskom Proza festu. Iskoristili smo priliku da sa jednim od trenutno najzanimljivijih peruanskih autora razgovaramo o njegovoj knjizi, pogledima na politiku, društvo, književnost.

*Mnogi kritičari vas vide kao novog Marija Vargas Ljosu, nije li to malo pojednostavljeno gledište?

– Moram da kažem da sam ja malo više okrenut ka književnosti koja nije peruanska. Međutim, kada je neko Peruanac, onda je naprosto Mario Vargas Ljosa neophodna referenca i za mene je taj veliki pisac izuzetno važan, zato što je u svetu u kojem sam ja odrastao bilo apsolutno nemoguće postati poznat književnik. Niko to nije bio osim tog jednog velikog čoveka koji je bio jedan, za nas je to bio znak da ih može biti i više, pa je za mene i moju generaciju Mario Vargas LJosa utoliko bio zaista značajan što nam je pokazao da je to moguće. Stilski sam inače prilično udaljen od njegovog načina pisanja.

*Neka vaša dela su bila i cenzurisana…

– Ne mogu o tome da govorim. Napisao sam trilogiju koja obuhvata romane vezane za Latinsku Ameriku u 20. veku. Naime, kada čovek pripoveda te stvarne priče, onda mora da kaže ili da otkrije kako stvari zaista stoje – da nije baš sve onako kako se do tada mislilo da jeste, a to stvara probleme. Ako zaista hoćeš da ispričaš dobru priču i da ona bude stvarna, da je staviš na papir i objaviš, onda imaš velike šanse da završiš u problemima. Meni se upravo to desilo. Neki ljudi su se razbesneli, pa mi je ta trilogija donela mnogo problema kada sam je objavio.

*Čitajući „Crveni april“ učinilo mi se da mi u Starom svetu ne razumemo svu slojevitost peruanskog društva i stvarnost Latinske Amerike. Šta vi mislite o tome?

– Mislim da manje zemlje u kojima sam bio poput Srbije, Hrvatske i Grčke neuporedivo bolje razumeju taj problem od velikih zemalja. Naime, „Crveni april“ je roman koji govori o nasilju. Svaka od eks ju zemalja videla je i doživela nasilje i rat, kao i Peru, zemlja iz koje ja potičem i u kojoj sam živeo, pa razume to mnogo bolje od bilo koje zemlje Zapadne Evrope. Osim toga, male zemlje te doživljavaju kao jednakog, u neku ruku se poistovećuju s tobom. Sa njima si u istoj ravni, jer imaju svoju sopstvenu priču koja je negde slična tvojoj. S druge strane postoje zemlje u kojima se podrazumeva da određene stvari kažeš. Kada te recimo pitaju kako stoje stvari sa gerilcima ili diktaturom, onda kada ti njima odgovoriš da nema gerile, da nema diktature, a oni se razočaraju, jer si im razbio predrasude koje godinama i decenijama neguju. Zapravo je mnogo lakše biti na istoj talasnoj dužini sa manjim zemljama.

*U nekim delovima romana scene nasilja koje opisujete su veoma brutalne. Zbog čega?

– Odrastao sam u glavnom gradu Perua, u Limi, gde je nasilje bilo deo svakodnevice – u marksističkom okruženju kroz gerilu, terorizam, bilo je bombi, bilo je nestanaka struje, ubistava otmica. Onda sam otišao na jug Perua gde sam video da su brutalni zapravo neki drugi ljudi, odnosno vojnici ili drugim rečima država. Bilo mi je jako teško da shvatim koji su ljudi među njima dobri, a koji loši, koji su momci s jedne, a koji s druge strane. Bilo mi je teško da shvatim i kojima od njih ja pripadam. Ustvari, svi su bili zločinci, razlika je bila veoma mala. Onda sam otišao u Španiju gde sam video kako se govori o Građanskom ratu i saznao da i u nekim drugim latinoameričkim zemljama postoji slično nasilje o kojem nisam možda tako razmišljao. Tada mi je postalo jasno da mi u bilo kojem ratu biramo jednu ili drugu stranu, jedne ili druge zločince, jedne nazivamo junacima, druge nazivamo zločincima, a razlika je zapravo veoma mala. Mislim da suštinski među njima nema nikakve velike razlike. Mi jedni drugima ličimo na rivale, ali smo u suštini gotovo identični. Junak romana Feliks Ćakaltana veruje u državu, on veruje da država pripada dobrim momcima, ali kako roman odmiče ta njegova vizija se urušava. Hteo sam čitaocu da ukažem na to da te izvesnosti nisu toliko izvesne kao što možda mislimo da jesu. Hteo sam da otvorim tu mogućnost da treba uvek saslušati ili sagledati onu drugu stranu.

*Opisujući scene nasilja opisivali ste i ljudsku dušu, zalazeći i u njene najmračnije delove. Da li trenutne okolnosti ljude preobražavaju u dobre osobe ili u zveri?

– Upravo me zanima da to istražujem. Mislim da je to što je značajno kod čoveka koji odjednom postane zao ili jeste zao, zapravo nisu okolnosti, već njegovo srce. Ustvari, ja tražim tu lošu stranu koja se nalazi duboko u ljudima. Zanima me na koji način neko ko je naizgled dobar odjednom postane monstrum. Šta je to sa osećanjima koja su potpuno prirodna i uobičajena koje ima većina ljudi, pa odjednom ta većina ljudi postaje užasna, a i ti užasni ljudi istovremeno neguju dobra osećanja. U želji da ne nazivamo ljude samo psihopatama, kriminalcima, seljacima i da ne tražimo dalje odgovore na takva pitanja već samo da kažem on je takav zato što je loš i gotovo, pokušavam da objasnim da u svakome od nas čuči ta klica zla koju je vrlo važno razumeti. Treba razumeti i to da se neko ko je loš zapravo ne razlikuje od nekog drugog. O tome razmišljam i želim da navedem čitaoca da i on o tome razmišlja.

*Može li onda književnost da odgovori na suštinska pitanja ljudske egzistencije o kojima pišete?

– Mislim da književnost to ne može, ali zato može da postavlja pitanja. Štaviše, trebalo bi da to radi. Ali, ne mislim da književnost može da daje odgovore koji bi bili konačni, pa čak i ako ih daje ti odgovori se menjaju u zavisnosti od okolnosti ili mi pokušavamo da dobijemo nekakav odgovor koji bi uspeli da uklopimo u svoje okruženje. Bez obzira na to što postoje filozofija, psihologija i mnoge druge društvene nauke, suština je u tome da naša komunikacija počiva na međusobnom dogovoru i razumevanju. U tome je ključ. Činjenica je da se svi mi služimo jednom te istom alatkom – čovek komunicira rečima, isto kao što književnost rečima saopštava to što treba da kaže. Kada sve saberemo i oduzmemo, i književnost i život počivaju na rečima.

Hrist se prepoznaje u siromasima

*Na latinoameričkom kontinentu, što je iz evropske perspektive teško razumeti, uloga vere i Katoličke crkve veoma je važna za tamošnja društva i identitet pojedinca. Kako prema vašem mišljenju ova institucija odgovara na izazove društva, pre svega kada je reč o društvenoj nejednakosti i raslojavanjima – Crkva je vekovima bila na strani bogataških elita i diktatorskih režima, ali je u njenom okrilju nastala i Teologija oslobođenja?

– Odrastao sam u okruženju u kome mi je Teologija oslobođenja bila veoma bliska. Čuveni peruanski teolog Gustavo Gutijeres bio nam je porodični prijatelj. On je zastupao misao koja se meni čini zdravom, a to je da se Hrist prepoznaje u siromasima. U okruženju u kome sam odrastao biti katolik i biti konzervativac nije bilo jedno te isto. Štaviše, mislim da se dogodilo upravo suprotno. Franja je prvi papa koga slušam da brani te Gutijeresove misli. Mislim da je to važno i za društvo i za državu. Naravno, uvek ima onih koji misle drugačije. Inače, u poslednje vreme Evangelička crkva postaje dominantnija, naročito u Peruu i Brazilu. koja je znatno drugačija i konzervativnija. Ali, ukoliko bih trebalo da biram uvek bih se opredelio za katolike, jer je ta ideja bliža mojim razmišljanjima.

Scenarista, dramaturg, novinar…

Santjago Ronkaljolo (1975) najmlađi je autor koji je dobio nagradu Alfaguara (2006) i ugledno Independentovo priznanje za stranu književnost (2011) u Londonu. NJegov prethodni roman „Stid“ (2004) privukao je pažnju kritike i publike u celom hispano svetu, preveden je na mnoge jezike i po njemu je snimljen film. Osim toga, objavio je romane „Princ kajmana“ (2002), „Uspomene jedne dame“ (2009), „Urugvajski ljubavnik“ (2012) i „Oskar i žene“ (2013), kao i zbirku priča „Odrastanje je tužan posao“ (2003). Scenarista, dramaturg, autor knjiga za decu i novinar, saradnik je raznih medija u Latinskoj Americi i španskog dnevnog lista El Pais.