Na sceni Teatra Vuk, sutra, 21. decembra u 19.30, premijerno će biti izvedena predstava “Tamni drvoredi”, inspirisana istoimenom zbirkom priča ruskog nobelovca Ivana Aleksejevića Bunjina (1870 – 1953), u režiji Nebojše Broćića koji potpisuje i dramatizaciju.
Kroz pet zasebnih priča, junaci ovog komada ulaze u zanimljiv emotivni vremeplov, i kroz sećanja ponovno proživjavaju trenutke svoje prošlosti koji su za njih bili prelomni na različite načine, otvarajući pitanje da li će iko od njih će dobiti šansu za drugu ljubavnu priliku…
Prema rečima reditelja, on je bio vođen idejom da su propuštene prilike u ljubavi kao i životu, ono čemu se svesno ili nesvesno najčešće vraćamo, a inscenacija ove priče urađena je sa elementima melodrame i tragikomedije.
– Pošavši od uverenja da je od svih istina najdublja i najživotnija ona poetska, naša predstava traga za momentima spoznaje takve istine o našem životu, ali kroz sopstveni bol ili radost, ne samo razumom već i kožom. Odluke koje smo doneli ili izbegli da donesemo ostaju sa nama zauvek, imaju svoje posledice, ne samo po neposrednu budućnost, već na celinu života. Imaju i svoju cenu – kaže Brocić.
– Inspirisani, pre svega, jedinstvenim stilskim izrazom proze Ivana Bunjina, “Bunjinovim brokatom”, pokušali smo da, sada u dramskij formi, osmislimo jedan specifičan, celovit svet. To je prostor koji će na svim nivoima – od dramaturškog, preko glumačkog i vizuelnog, pa na kraju neizostavno i rediteljskog, biti u prilici da prenese Bunjinovu bogatu poetiku publici dvadeset prvog veka, čistu u izrazu i bez izlišne patetike – ističe reditelj o delu jednog od najvećih pisaca svetske kinjiževnosti, koji je posle Oktobarske revolucije živeo u emigraciji u Parizu, gde je i preminuo.
Junake „Tamnih drvoreda“ igraju Branislav Trifunović, Bojana Stefanović, Nemanja Stamatović, Vanja Jovanović i Anja Pavićević.
Glas Bunjina – Tihomir Stanić, glas majke – Aleksandra Janković.
Kostime i scenografiju potpisuje Lidija Jovanović, dizajn zvuka Dušan Bauk, a u autorskoj ekipi predstave je i lektorka Olivera Broćić.
– Ideja je bila da se u formi držimo prepoznatljive siluete sa početka dvadesetog veka, sa blagom stilizacijom i decentnim akcentom na etno motive – kaže Lidija Jovanović.
– Vizuelno, prostor scene će odrediti tepih koji ujedno daje ton likovnom identitetu čitave predstave, kao I bela čipkana zavesa koja osim osnovne funkcije projekcionog platna sa sobom nosi i sentiment sećanja i duh prošlih vremena. Koferi i sanduci koji tokom igranja dobijaju funkciju upotrebnih predmeta, u isto vreme pričaju i priču o životu kao kontinuiranom traganju i putovanju – navodi Lidija Jovanović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.